ЗАХВАЛЕ БОГУ И ГРАДИТЕЉИМА ТРЕБИЊСКОГ СНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАХВАЛЕ БОГУ И ГРАДИТЕЉИМА ТРЕБИЊСКОГ СНА

 (Светлана Ратковић Топаловић: ЗВЕЗДЕ НА БАГРЕМ МИРИШУ, Бернар, Београд, 2017.

                Морам да признам да сам овај текст у форми импресионистичког приказа написао на предлог Драгана Нешића, познатог гимназијског професора физике и једног од најистакнутији савремених српских сликара, који живи, предаје и ствара у Прибоју на Лиму. А, реч је о post humno, или посмртно, објављеној песмозбирци „ЗВЕЗДЕ НА БАГРЕМ МИРИШУ“ Светлане Ратковић Топаловић (1957-2016). Припремајући се, за већ истакнуту врсту осврта, присетио сам се, из неког од мојих далеких читања, једне незаборавне мисли, која готово да ме је уверила, а, по којој је нежност и најгласовитије поезије увек заштићена унутар свог аутентичног и аутономног „грудног коша“, као тврђава  „окована ребрима“, онако како гласи и наслов једне од песмозбирки србобранског песника Милана Дунђерског (1952-2007) Окован ребрима, Матица Српска, Нови Сад, 1973. Нежност, која поезији не да никада да умре, или се исели у неко друго разумевање: језика, молитви, звезда и захвала. Захвала Богу времена, простора, имена и љубави. Негде, у складу са том фантастично уверавајућом мишљу повукао сам паралелу са тим „грудним кошом”, као песничком сликом штита нежности поезије и њеног бића, али и јединог места на територији живота, на ком се осећања, важне мисли и незаобилазне истине, саопштавају, оденуте у хаљине сашивене од најфинијих и најскупоценијих: материјала, изума кројева, линија, елеганција и афирмација лепоте, као става и владавине склада и хармоније,  без којих нема ни живота ни смрти. Ни багрема, ни звезда. Ни магичне еротике њихових мириса, који се као пољупци, интерактивно додирују, стапајући се у једну и једину, или,  како би рекао песник Никола Цинцар Попоски (1944-2014) „једиту“ вредност живота – у љубав. И, управо љубав, као та најбожанскија вредност, може се слободно означити основом инспирације и декларације ове књиге „Звезде на багрем миришу“, коју њена ауторка није угледала за свог живота, нити јој се тиме пружила прилика, да „интервенише“, да макар погледом, помилује њен „грудни кош“ у ком и даље куца њено невидљиво песничко и ауторско срце, незаустављено и неокрњено, ни са којим и ни са каквим, понашањем физичке смрти и њеним метафизичким „мандатом“. А, реч је о „грудном кошу“ љубави, ког чине три „ребра“, као три стране света, од којих свака од њих, без оне четврте, која је увек у „власти“ песника и „сателитске“ осматрачнице Творца, припада једној песничкој станици; првој под под именом „Истрајања“ (1988), другој именички означеној као „Записнице“ (2010), а обе узете са библиофилске полице њеног опуса; и треће, као наслов књиге – „Звезде на багрем миришу“ у којој су сабране готово све раније, за њена живота, необјављене песме,  прозаиде и „мали“ прозни написи о: „сликама географије“ и „географији слика“ из света важних запажања, контраверзи асоцијација на нутрину судбине прогонства у које се „запањено гледа очима детета“. У заоставштини тих „запажања“ Светлана је уз помоћ маште  „жена Вишеграда“  имагинирала незаборавне описе „камен-баште“ и „мртвих кућа“, приче о Момчилу, Радомиру и Немањи, речју, о градитељима својих снова, нарочито оног требињског. Чудесне су то захвале Богу и градитељима њених снова, још чудесније су, ако се зна да је она Светлана песникиња давно прешла „праг“ једноставних конвенција и конзервативног говора традиционалне  лирике, или интимистичке поезије у којима је својим речима и молитвама испраћала откуцаје свог срца, цртајући њихове путање у облику: споменика, птица, талисмана, улица, звезда и слика багрема, заједно, на истој слици,  са ликовима: мостова, камена и друмова, и свих оних других профила успомена сатканих од атласа: сновиђења, сумњи и чежњи, које је, попут икона, качила на зидове своје лирске галерије, као у „заробљеним пределима“. Она је писала „не узмичући“ и „не бојећи се“ својих „сломљених огледала“, а „мирно остваљајући себе „вуцима“ живота, болести и смрти. Та писања су, како јуче, тако и данас и сутра, личила, личе и личи ће, док је год Бога љубави, на „изложбу  распећа“ душе, љубави и носталгије, постављена и отворена између „времена даровања“ и „вучјих времена“. То је, у извесном смислу, и дубоко пророчки смислено казивање о „растављању“, о тренутку када се: „Растављамо безгласом / Огрнути бесом „, када се „тучемо неумором“ и „васпитавамо разум у недоглед“. Када откривамо „испод срца постављене замке, које чекају време или сан под довратком да намаме“, да ли живот у смрт, или смрт у поновни, или нови живот. А, за све то време срце се Светланино смеје иза капије живота и говори сумњи у очи да смрт није мрак и да је ноћ трава.

                Када сам, као читалац, заклопио корице ове књиге и ја сам рекао: „Чудно је то, да је она (Светланина поезија) касно стигла у мој читалачки живот и то баш у тренутку када су се ствари битно промениле, када је поезија остала, а, њена ауторка, или градитељка – отишла“.