ЗОРАН М. МАНДИЋ
ЕМОТИВНО
ИЗМАШТАНА ЛИКОВНА ПРИЧА
О „ДРУГИМ СВЕТОВИМА“
Писати данас о сликарству
готово да је приближно настојању да се језиком одраслих дечијем уму објасни
суштина феномена ризика, његов цртеж, који не постоји чак, ни као белешка, на
„зидовима плача“, или, на онима насилнички умрљаних графитима, који пролазнике
цинички позивају да угасе телевизоре и компјутере и да „упале“ мозак. Да,
започну са довршавањем, или, досањавањем својих незавршених, или, недосањаних,
индикативних снова. Истих оних, који у разним смешним расправама о политици
поделе стварности на „стару“ и „нову“, и о страстима и мерама уметничких
вредности, стају у одбрану уверења да није исто сликати данас, као јуче и као
сутра, без обзира на карактер покрета и порекло година, којима су та времена у
историјама уметности, њихови правци, технике, преписи, плагијати и други предикати, припадала, са Полаком, или са
Полоком, са баварским фрескописцем олтарских панела, наспрам америчког
романтичарског реалисте, који је под Рајдеровим утицајем вежбао да слика
„велике“ експресионистичке пејзаже и „мале“ морске призоре.
Уводне речи овог текста у
настајању, попут каквог лиценцираног туристичког водича, наговештавају шетњу
кроз изложбу ДУШАНА САВКОВИЋА (1984, Нови Сад), младог академског сликара, који
је сво своје, школовано и образовано, уметничко „ја“ везао за Нови Сад, па и
место постављања његове последње изложбе у скученом галеријском простору „Малог
ликовног салона“ (5-17.2. 2018.), коју је храбро именовао синтагмом – Није све
тако црно. Подаци о тој везаности гледају нас и броје са прозора његове
биографије. Нас, који смо се усудили, да ли храбро (?), не само да гледамо, већ
и да: коментаришемо, разврставамо,сврставамо, просуђујемо и пресуђујемо о:
статусу, укусу и судбини угледаног „које није тако црно“. А, какво је онда, ако
би тако упитао поменути „дечији ум“? И, какав би одговор на то упућено питање
требало имагинирати? Да ли са,или, без драстичне употребе термина попут оних из
речника лако узетих и неповезаних речи: поетика, крајност, вредност, енергија,
фантастика, модерно, искуство, пракса, апстрактно, реалистично...? Које попут
контемплативног вајарског „Бескрајног стуба“ Константина Бранкузиа нестају у
„доњим“ и „горњим“ дубинама света, који гледамо и видимо свако на свој начин,
како на јави, тако и у сну.
А, шта смо то у новосадском Малом
ликовном салону угледали на puzzlama i
diptisima изложених
експоната Душана Савковића,
урађених тушем на папиру, уљаним или акрилним бојама на платну или комбинованом
техником коришћењем нестандарних сликарских материјала (алуминијум, плексиглас,
стиродур, пластика)? Питање је, које у студијским учионицама, или амфитеатрима
погледа, крије одговор, наводећи нас, да се после његовог „слободног пада“,
послужимо метафором „инсталације“, у чијем излогу је млади Савковић поређао,
пажљиво и смислено, одабране садржаје: геометријизованих степеништа, тобогана,
сунцобрана, са силуетама деперсонализованих пецароша, купачица, програмера и
саобраћајних контролора са „спаситељем“
под црвеним вештачким светлом једног „ноћног дана“ пред улазом у цев неког
тунела, са женама које перу ноге својим мајушним „слободним рукама“ умазаних
тушем, акрилним или уљаним бојама. А, све то у „породичној причи“ на сред које
се „уздише“ мит портрета Imagination, портрета имагинације с којом млади сликар
брани: ум, ребусе и саобраћај „цивилизације“ својих снова. И, наравно, да у тој
одбрани „није све тако црно“, већ, напротив – колористички живо истакнуто, као
у замислима pop-art покрета у коме су учешће узимали многи, да се не каже сви,
из света: филма, рекламе, поп музике, научне фантастике и масовних производњи
високо потрошачких роба. А, тај поп-артистички мирис на Савковићевим сликама је
пренет као пародијски говор у иронијском контексту. Речју, Савковићеве слике
„сведоче“ о сноварском „тродимензионалном“ свету утонулом у себе и своје
илузије, добрано подстакнутом све бржим реализацијама умећа високих, нарочито
информационих, технологија, које спајају близине са даљинама, тако да „плићаци“
људског ума све више нестају и уклањају се са његове магичне територије. Зато
се ово сликарство може читати и као својеврсна ликовна лирика наслоњена на:
Раушенбергове, Џ. Џонсове, Лихтенштајнове или Олденбургове поп-артистичке мисли
и измислице уједињене језиком необичне фантастике.
За крај ове „шетње“ кроз изложбу
вешто компонованих идеја, изолованих фрагмената и ликовних сећања Душана
Савковића, треба указати и на његово инсистирање на потреби истицања ангажоване
„црте“ сликарства као апологије система емотивно измаштаних тунела
(лавирината), који на његовим радовима, борхесовски, постају осврт на све
драматичније сложености и конфузије саремених друштвених ентеријера и
екстеријера, који се међусобно додирују и укрштају као низови космичких
галаксија и сањарења о емоцијама „других светова“, па отуд и осећање да је
Душан Савковић овом веома занимљивом изложбом, и демонстрираном сувереном елеганцијом потеза на њеним експонатима, „загазио“ и у свет емотивног
сликарства.
Нема коментара:
Постави коментар