ЏЕЗ АПЛИКАЦИЈЕ НА СЛИКАМА ДРАГАНА НЕШИЋА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЏЕЗ АПЛИКАЦИЈЕ НА СЛИКАМА ДРАГАНА НЕШИЋА

                На најновијим ликовним радовима ДРАГАНА НЕШИЋА, познатог слкара, који живи, ствара и предаје физику гимназијалцима у Прибој у на Лиму, доминирају маштовито структуиране композиције урађене комбинованом техником. И, то са идејом да се тематски на ограниченом простору, различитих, малих и великих, формата слике, истакну рубне и метафоричке везе и додири сликарства и музике. Потеза, боје, трилера и звука. Асоцијација и алузија, које се међусобно комешају и све више зближавају. Нешић је ту идеју покушао амбициозно да опредмети у циклусу под називом ЏЕЗ. А, у оквиру тог опредмећења определио за комбиновану технику, односно за колажни спој, или спајање, апастрактних цртежа са фотографијама на којима се појављују ликови познатих џез музичара, или џезера, попут оних у свету најпознатијих, као што су: Ђанго Ринхарт, Џон Колтрејн, Мајлс Дејвис, Пет Метини, Рон Картер, или Ришар Галиано. Ти исти џезери на тим фотографијама не статирају, као какви сценографски детаљи, нити су на њима заузели прописане позе, које се траже у процесу фотографисања за израду личних карата, пасоша или војних и новинарских књижица. И акредитација. Сви они одабрани, на тим снимцима, су у друштву својих инструмената (бубњева, удараљки, клавира, гитаре, контрабаса, кларинета, трубе, саксофона или тромбона) из којих суверено извиру и разливају се магичи звуци афро-америчке џез музике. Исте оне којој у у изводу из књиге рођених пише да је овај свет угледала на крају 19. века. За коју је Дујк Елингтон рекао да је она једноставно – музика.

                Нешић је своју идеју, за маштовито имагинирање и смештање џез апликација на својим ликовним остварењима, подредио неограниченом броју радова, па је тако, већ, настао импозантни опус од преко 600 њихових отисака и одраза. Или, покушаја да се, макар асоцијативно, истраже везе у којима се сликарство и музика међусобно: подржавају, подстичу, заступају и афирмишу. Отуда и тако велики комплекс Нешићевог џез - циклуса из кога извирују његови цртежи са „двогледима“ да би радознало осмотрили околни свет у ком се крећу идеје њиховог творца. Сликара и професора физике, који разуме, и придрижује се, веровању у постојање хармоније сфера и оне митолошке шкрипе која се звуковна развија у непрестаном окретању земље. А, тај вибрато припада и џезу и то нарочито тзв. „немогућностима“ дефинисања његовог музичког ега. Зато је заједништво музике и слике, тона и боје, тако инспиративно постављено на ликовној сцени Драгана Нешића, које се на њој креће попут хоботнице из Борхесове фантастичне зоологије. И за крај, да не остане непоменуто, мора се рећи да – без музике нема сликарства, а ни без сликарства музике. У тој нераскидивој заједници свакако је и узвишени дух поезије. И њеног ега.