20. фебруар 2018.

БУБАШВАБЕ ВИНОПИЈЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

БУБАШВАБЕ ВИНОПИЈЕ

            Бубашвабе, у нашем српском народу познате по надимку „винопије“, су мала досадна пузећа створења, која воле да се размножавају и бораве, нарочито зими, у винским подрумима. Вероватно да је то тако зато што им прија мирис вина у сазревању и друштво „завесе“ саткане од ројева неуморних винских мушица. Неко од филозофа је рекао, а што је записано у култном Речнику метафора, да су бубашвабе винопије планерска и ликовна Створитељова грешка. А, то је веровтано испало због тога што је Створитељ градећи неки други лик заспао, а онда у бунилу, када се пробудио, побркао своје цртеже, па је тако настао морално наказни лик – пузеће винопије.

                УСПУТНА НАПОМЕНА
                Овде, на делићу територије овог текста, који тече у смеру настајања, ваља истаћи да је вино благотворно и лековито пиће из високе класе амброзијских божијих напитака, па је зато свака метафоричка неумесност искључена, за све оне затекле у пољу читања овог текста.

                У наставку текстуалног тока и обликовног мисленог бујања овог „малог наслова“, приметио сам да ме изнутра, као нека снажна унутрашња сила, вуче, нагони и наговара, да се списатељски, као светлост, придружим некаквом скретању, илити, аберацији, у смислу да се у „оголелом“ неметафоричком казивању – послужим тзв. „параболичном“ метафором, и упоредим морално наказни лик „бубашвабе винопије“ са њеним „изотопима“, скривеним из лукаво израђених маски, њихових човеколиких двојника. И, то, највише оних, који су, на лествицама важних државних и друштвених функција, постављени да обављју  и извршавају одговорне послове, нарочито у сфери уметничких и стваралачких удружења и других сродних асоцијација. Реч је о типолошким подврстама над чијим би се „документима и доказима“ њиховог разоткривања, добрано забезекнули Фројд, Јунг и Адлер. А, у прилог те хипотетичке забезекнутости свакако иду и подаци о искуствима посматрача, која су у историјама многих нација познати, као посматрачи-ћутолози.
                О тим „ћутолозима“, наравно, у мојим будућим „малим насловима“ биће постављена опширнија расправа, која нажалост тренутно не налази своје место у овом тексту. У циљу наставка елаборирања приче о морално-наказном профилу „пузећих винопија“, скривених иза образина лукаво направљених маски, мора се приступити најмање са форматом имагинирног закључка о тим друштвеним штеточинама, илити, „бубашвабама“, које руже и брукају људски род. Речју, то су паразити који са позиције друштвених „јасала“, без и трунке гриже савести, арче и немилосрдно троше и поткрадају новчана средства са буџетских рачуна организација у којима су, као неки послодавци, или пословодни предводници, запослени. Они, такви какви су, од јутра до мрака, уз велике количине скупоцених бутељки високо рангираних „марки“ црних вина, седе, пију и булазне о свему и свачему, или што би један глагољиви новосадски песник рекао – они јадни по ваздан причају о Ничеу и ничему. И за крај ево практичног:

                ПРЕДЛОГА

                У свим српским општинским и градским јавним комуналним предузећима треба под хитно формирати радна одељења, јединице, или бригаде, за ћишћење таквог пузећег човеколиког смећа, а потом за извршење тоталне дератизације просторија у којима су те штеточине боравиле као радно запослене „бубашвабе винопије“. 

Нема коментара:

Постави коментар