ЉУБОМИР ЋОРИЛИЋ У ЧАСОПИСУ „СВЕСКЕ“ О ПОЕЗИЈИ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

               ЉУБОМИР ЋОРИЛИЋ У ЧАСОПИСУ „СВЕСКЕ“ 

                         О ПОЕЗИЈИ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

            У броју 129 / септембар 2018, књижевног часописа „СВЕСКЕ“, који уређује др МИЛАН ОРЛИЋ, а објављује Издавачка кућа „МАЛИ НЕМО“ из Панчева, познати лознички писац ЉУБОМИР ЋОРИЛИЋ објавио је текст под насловом „ЕСЕЈИСТИЧКА ПОЕЗИЈА“ о поезији ЗОРАНА М. МАНДИЋА.

             Извор: SVESKE BROJ 129 (SEPTEMBAR 2018)

ЗОРАН М. МАНДИЋ НА ПРЕДСТАВЉАЊУ ЗБОРНИКА ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2018

          ЗОРАН М. МАНДИЋ НА ПРЕДСТАВЉАЊУ ЗБОРНИКА

                             ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2018

            У недељу 23. септембра 2018. године у великој сали Удружења књижевника Србије у Београду на представљању Зборника Шумадијских метафора 2018 и других овогодишњих издања, која уређује Душан Стојковић, истоименог Центра за културу из Младеновца, а које је традиционално одржано у оквиру 55. Међународног сусрета писаца Удружења књижевника Србије (19-24 септембар 2018.), наступио је по позиву и песник ЗОРАН М. МАНДИЋ из Апатина. Мандић је присутнима у препуној сали писаца (Љубомир Ћорилић, Душан Опачић,  Душан Стојковић,  Мирјана Ковачевић, Миљурко Вукадиновић, Властимир Станисављевић Шаркаменац, Мирољуб Тодоровић, Душан Чоловић, Мирослав Костић...) и љубитеља поезије прочитао песму под називом „МАНДИЋ“ која у ЗБОРНИКУ ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА 2018 отвара блок од његових десет песама (стр. 115-119): Мандић, Клетва,Мали велики послови, Кључ, Исто, Препричавање Хегела, Ружни остаци, Век, Неискуство и Светлост, које су објављене у временском размаку од 1993. до 2017. године.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕПРИЧАВАЊЕ ХЕГЕЛА

Не морам из почетка

дишем

Он говори моје речи

Има их превише мислим

како је кратак рок

како је себичњак био шкрт

Седам на столицу једем

Уживам да вечеравам уз музику

да спавам да се смејем док читам

да гледам голуба слетелог на

прозорски плех да пијем

са младим песником тамно

црно вино и препричавам Хегела

не морам из почетка

дишем

он чита прочитано погледима

немирним краде моје књиге

има их превише мислим

како је мало времена за њих

како је лепо јести пити са младим

песником тамно црно вино

смејати се са Мерлотом и препричавати

Хегела

ВЕК

Онима којима није стало

до оног што не могу

Онима који се држе геометријске

запремине своје наде

Онима који не испадају из својих

Паковања

Неко је продужио век

УДВОСТРУЧАВАЊЕ ПОГЛЕДА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УДВОСТРУЧАВАЊЕ ПОГЛЕДА

(Писано усред дана)

Поезија је

Пре свега

Удвостручавање

Сваког погледа

Упереног

Прозаисти би рекли

Баченог

На

Пеге сунца

На

Оне којих нема а тек да су

Отишли натраг да се

Одморе

На

Браћу и сестре ћириличаре

Који све то треба да опишу

На свом Светом писму

Најсавршенијем фонетском писму

На свету

И то

Онако како је

Песник Исус Христ говорио о

Љубави

Изговарајући ту беседу као

Посвету

(а не само као пуку

офуцалу метафору)

Лепоти

Као највишем божијем

Достигнућу

А тај удвостручени поглед

Припада размишљању једног

Филозофа оптимизма

Који га је у свом лирском есеју о

Филозофији песимизма означио као

Скенер скенера

Као дупло огледало

Као оно што има

Двоструке очи

И не да им да не виде и када

Жмуре

Када су им спуштени

Тешки капци уморни од

Негледања

А

Поезија је ту увек на сваком

Квадратном милиметру видика

Непролазна и непрелазна од

Сваколиких сметњи и подметања

Времена и простора

Оних и ових опаких непријатеља

Вида

2018.

КЉУЧ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КЉУЧ

Треба знати тајну отворити

гледати унутра

тихо дрхтати пред зору

ћутати под језиком

уз велику реч сакривен

сав устрептао у недокучивости

што је завладала сном и временом

душом

што је у дубини велику ватру додирнула

Почетни наслов циклуса „Антологијске песме“ сабране и објављене у песмозбирци „РАДОВИ НА ПУТУ“, „РАД“, Београд, 1993, уредник Јовица Аћин.

ПРЕПРИЧАВАЊЕ ХЕГЕЛА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕПРИЧАВАЊЕ ХЕГЕЛА

Не морам из почетка

дишем

Он говори моје речи

Има их превише мислим

како је кратак рок

како је себичњак био шкрт

Седам на столицу једем

Уживам да вечеравам уз музику

да спавам да се смејем док читам

да гледам голуба слетелог на

прозорски плех да пијем

са младим песником тамно

црно вино и препричавам Хегела

не морам из почетка

дишем

он чита прочитано погледима

немирним краде моје књиге

има их превише мислим

како је мало времена за њих

како је лепо јести пити са младим

песником тамно црно вино

смејати се са Мерлотом и препричавати

Хегела

КУКАВИЦЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КУКАВИЦЕ

Пре много година у

једној својој недовршеној

песми

записах

Оно највише

што човек може себи и

другима да каже у лице

гласи

Жив сам а

ако треба могу и да сведочим

спашавајући главе чак и

кукавицама

Зашто то учиних

започетим и недовршеним

не знам али сам сигуран да су

кукавице горе од издајника

јер никада не урадише оно што су

требале а могле су

И ево и у овој песми

опет их видим како сагнутих

лица пролазе поред мене

несрећне и пуне једа

што ми је глава још увек

на раменима и што

могу ако треба и уместо њих и

њихових јада да сведочим

Зато се и вратих да започету и

незавршену песму од пре

завршим

а што и учиних уздигнуте

главе

2018.

МАНДИЋ У НОВОМ ГЛАСУ КОМУНЕ

                      МАНДИЋ У НОВОМ ГЛАСУ КОМУНЕ

               У листу Нови глас комуне, од 21.септембра 2018. који издаје ТВ Апатин, а који уређује Весна Пећанац, на страни 11., објављена је вест о изласку нове књиге ЗОРАНА М. МАНДИЋА, коју је под насловом ОДБРАНА ИЗБОРА, објавила Књижевна заједница „Борисав Станковић" из Врања.

МОЖДА И НИЈЕ ТАКО ЛОШЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОЖДА И НИЈЕ ТАКО ЛОШЕ

Можда и није тако лоше

што све краћи је траг

у који се умећемо кроз

споредни пролаз

Приче о добру и тако су

исцрпле и оно мало доброте

која у извесном смислу постоји

у сваком злу

Све што су нас на-учили да

разумемо

од досаде је правила

неузмичућих и непромичућих

У тесном простору њиховог додира

споро издишу опасно оболеле

разлике

Свет је безгранично конфузан

чак у најсавршенијим деловима

природе

на местима где све цвета и ништа се

не гаси

Зато можда и није тако лоше

што нас савршенства не пуштају на

велика врата

Превише разумни ми своју видљивост

на длану света

препуштамо парадоксима природе

од које ништа не остаје

између чврсто подељених сезона

настајања и нестајања

Можда и није тако лоше

што све краћи је траг

из кога се измећемо кроз

споредни пролаз

(јун 1999)

Песма (стр. 59-60) из књиге УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР (Просвета, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Просвета, 2000) 

ПРИРОДА ДАНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРИРОДА ДАНА

(Singulas dies singulas vitas puta)  

Дан којим окончавамо је симпатичан дан

можда невероватан, можда леп и користан

(Искључива слика се закривљује под

временском опсесијом)

Бачена на хартију и окупирана бојом личи

на отуђеног човека који се бави фантастиком

претпостављања (фантастиком стварности)

Дан је моћни механизам распадања

узимање бићу (свим бићима) сразмерне величине

по себи одређене

Дан којим почињемо не мора да буде леп и користан

Ми му одржавамо будност а у посед му се

не мешамо

Један дан је као један човек

Роди се, потраје и нестане

Ова песма је објављена у часопису ПОЉА (Нови Сад) у броју 252. / фебруар 1980.    

ПРИМИЦАЊЕ КРАЈУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРИМИЦАЊЕ КРАЈУ

Примичем ти се крају

Можеш мирно да сањаш у заседи

поред које не могу

ни са највишом помоћи

Идем

словкам

застајкујем

растежем пут пред собом

као црево које треба испрати на

свињокољу

Видим ти лепе бисерне зубе

како светлуцају у мраку

и усне набубреле од свих радости

које си про-гутао

видим ти

Видим да и ти мене видиш

да си одавно измерио колико ћеш морати

да отвориш уста

Идем

словкам

застајкујем

али не клецам

има још пута до мрака

до црнила којим треба офарбати

беле ружне зидове

Мирно сликам и записујем последње сцене

Не треба брзоплето расипати драгоцену

црну боју

јер шта би без ње и од нас остало

у који би се траг скрасили

за нешто можда сасвим друго у другом и

са другим

Просух себе у казни са црнилом

Заречен у црном као тајна

Песма (стр. 78-79) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, „Савремена поезија 2000“, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000).     

ЗАДОВОЉСТВО ЧИТАЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАДОВОЉСТВО ЧИТАЊА

                Исијавање задовољства читања поредбено је најближе магији снаге укуса добре хране и пића, која сварена подстичу рад свих чула преко којих човек ступа у разговоре са знаковљем васцелог света у којем бива уписан у књиге живих и умрлих. Читање недвосмислено помаже да нико од тих уписника не залута у неком од магнетних поља која привлаче громове и њихове муње. Речју, читање је учионица која непрестано модернизује и шири своју запреминску унутрашњост омогућавајући тако да се сви полазници, или ученици, у њој добро осећају док уче како да не залутају, или како да се избаве из таквих непријатних ситуација. Зато је „дебело“, како то Срби воле народски да кажу, у праву Достојевски када је у неком свом тексту записао – да без читања, не само да нема писања, него ли да у његовом одсуство престају у човеку да раде све везе са чулима с којима он препознаје тренутак када треба убрати јабуку, заронити руке у морску пену, или помирисати цвет руже. А, такво знање препознавања је најближе осећању задовољства у самопоуздању, па и у самодопадању, које попут каквог испуњења од честица минерала покреће сваки откуцај срчаног мишића и процедуралне покрете свих можданих ћелија, уједињујући их у велики чаробни симфонијски оркестар. Без читања човек се углавном осећа празним, сувишним, непотребним и покраденим. А, та осећања временом се претварају у глад и жеђ за свим и свачим, познатим и непознатим, искуственим и оностраним, свесним и подсвесним... За гледање у звезде, које нису ни у једном свету уписане у књиге живих и умрлих, а које вероватно гледају доле у нас док читамо – желећи ваљда да и оне саме осете то задовољство.

2018.  

НИКАДА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИКАДА

Један део наших живота

никада ником нећемо

испричати

јер

добро знамо да тај део

историје наших живљења

могу да дочарају само

краљ или краљица

Метафоре

или неко

Онај

Она

ко нас је

препознао у тој

неиспричаности и тиме

доказао да није све

стварно и могуће

већ онако

како су то математичари

језиком сумњичаве дефиниције

записали у

Закону немогућности

На Преображење господње 2018. 

НОЋ САВРШЕНО ПРЕГЛЕДНА ЗА ЋУТАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НОЋ САВРШЕНО ПРЕГЛЕДНА ЗА ЋУТАЊЕ

Ноћ савршено прегледна за

ћутање

место потпуно одвојено од других

места

тек мало осветљено да се не би

разликовало

Она не подсећа увек на себе

нити тражи више од непостојаности

Усред те непостојаности постојимо у

Загушљивим ходницима међу фрагментима

На светлу претворљивих у друге фрагменте

И ствари су ту уместо да нису

Ствари од разности многих

Песма (стр. 58) из књиге УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР (Просвета, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000) 

ПЕСМА О ЛЕТЊОЈ ЉУБАВИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА О ЛЕТЊОЈ ЉУБАВИ

Летња љубав

зими показује свој кукавичлук

уморна је и поспана

као пред велико свануће

у којима је душама омогућено

да гледају како им разапињу

њихова трошна тела

Ни преопширна није као лети

ни говорљива

ни свадљива

као да јој не иде по њеном

Усред зиме летња љубав личи

На скрхани лед који не сме да се

заледи

Шта је то са-мном летњом пита се

љубав у мојој песми

као да јој беспомоћна песма може

будућност уважити

Она од свих савршености једино уме да

прозре у савршеност недостајућег од-говора

Али то је нажалост врхунац њене моћи

у лавиринту који је опкољава њеном

сопственом немоћи

да и лети и зими буде иста

као што је небо увек исто

и небеске забране и сва под-разумевања

небеска

испред и иза капије на којој  почасно место доби

Све дужи редови о љубави

приговарам песми

на издашности за њену зимску конверзију

и сан о нечему што не зна да сања

У ћутњи песма сагорева као време

као стрпљење

ваљда поучени једном другом краћом песмом

да не истрчавам и не певам баш о свему

Ако ништа онда у име песме

која хоће да буде она и лети и зими

Песма (стр. 36-37) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија, 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000).   

СВЕ САМ ВИДЕО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СВЕ САМ ВИДЕО

Све сам видео

поделио на оно што има

об-лик

што без об-лика уме да

по-стоји

Хиљаду слика у једној

пре-познах

многе не-видљиве никад

не сазнах

ветар

вода

магла

киша

ко је ко у мојој причи

чух јунака како тражи

од-говор

како по именима преврће

не налази

Ништа није про-нашао

Песма (стр.80) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Беорад, 2000.)

НИКАДА НА КРАЈУ НИЈЕ ВАЖНО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИКАДА НА КРАЈУ НИЈЕ ВАЖНО

Никада на крају није важно

како је било

и зашто је све из-говорено

Важности имају своја царства у која

никада нећемо стићи

без обзира колико уранили

Ни они што су из њега кренули

к нам

неће даље стићи

од пута који никада нећемо п-рећи

Путовати значи волети у себи

То је велики пут

ватра прогута нестрпљиве

од њиховог пепела направи ништа

које са цвећем по-сади међу нама

да нас чува од сурових знања и

гломазних уговора

Песма (стр. 81.) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000)

НИКО НИЈЕ ОВДЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИКО НИЈЕ ОВДЕ

Неко из мука позива глуве

неме и слепе

нуди им упражњено место у језику

специјализацију на курсу за стилске

фигуре

У питању је позамашна зарада од

неподучених језикокваритеља

Не зна се ко то зове

коме одлази про-визија

а коме одела са позлаћеним шналама

за пругасте кравате

Читав хоризонт у муку

као риба у чорби од парадајза

лука и зачина

И риба са зачинима у муку

у муку лука и парадајза

 у муку ватре која теоретски гори

Теорија у муку

виша и нижа математика са решењима

кажу и за палимпсете да су у њему

да су тамо и песници са својим

брбљотинама

Нико није овде

(1999)

Песма (стр.75) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ „(Просвета“, „Савремена поезија 2000“, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000) 

ПЕСМЕ КОЈЕ СУ МИ ИЗМАКЛЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМЕ КОЈЕ СУ МИ ИЗМАКЛЕ

            Скоро да нема дана, а да не размишљам како да похватам и напишем песме које су ми измакле. А, које су ту око мене и једу остатке суве и куване хране, коју нисам појео, коју сам још као дечак остављао птицама. Верујући да су оне најгладнија створења, која знају истовремено да певају и свирају. И кљуцају.

                Измакле песме о којима сада пишем уз благонаклону помоћ (при)сећања нису моја ни „прво“, ни „последње“ песничко остварење. Оне су само песме за себе, које нису хтеле, или нису смеле, да буду само моје. Као прва љубав, или, први дан пубертета. И пунолетства. Ни птицама се нису покориле ваљда свесне да су припадања увек пристајања на туђа певања и туђа свирања – истовремено, као нагађање затворено у измишљеним и прелоше стилизованим фигурама митова. О, рецимо неслободама.

                Кад боље размислим спреман сам да верујем да су „моје“ измакле песме само друго агрегатно стање моје, не само физичке, него и укупне емоционалне и интелектуалне измаклости из начина на који сасвим погрешно разумевамо сензационалистичке илузије, које су језички крштене речју – живот.

                Измаклост, у коју крочих опет заведен мојим дигресијама, личи на варнични полигон недоказивог постојања на коме су, од самог почетка писмености и математику историје, у двобоје ступали филозофи против песника. И то оних правих, који су на та одмеравања одлазили и стизали у друштву посебно маштовитих математичара, попут Евариста Галоа, као њихових верних секуданата.

                И, ето, овим „малонасловним“ текстом пријављујем се за место секунданта ако се моје измакле песме одлуче да ступе у двобој са мојим јавним песничким илуминацијама. Па, куд пукло да пукло.

2018.

МАНДИЋЕВА „ОДБРАНА ИЗБОРА“ У ДАНАШЊЕМ ИЗДАЊУ „НОВОСТИ“

 

         МАНДИЋЕВА „ОДБРАНА ИЗБОРА“ 

        У ДАНАШЊЕМ ИЗДАЊУ „НОВОСТИ“

            У данашњем издању, петак 7. септмбар 2018,високотиражног београдског дневног листа „НОВОСТИ“, у рубрици „7 КЊИГА ЗА СЕДАМ ДАНА“, коју на страницама додатка „КУЛТУРА“ уређује ДРАГАН БОГУТОВИЋ,  истакнути савремени српски новинар, објављено је представљање књиге ЗОРАНА М. МАНДИЋА, коју је под насловом „ОДБРАНА ИЗБОРА, објавила Књижевна заједница „Борисав Станковић“ из Врања.

БЕЛИ АНЂЕО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БЕЛИ АНЂЕО

Бели анђеле

сви ти се диве до усијалог

претеривања

о коме сазнах из твојих шкртих

примедби

И запитах те зачиталог у име

дивљења

благоозареног лица спремног да

опростиш

залуталим међу речи и непажљив

међу њима

Шапатом сам те замолио у себи

да ме не примаш испред оних који

стигоше пре да те гледају

који заборавише колико си им ближи

у њиховим молитвама

Ништа као увек као и никад

ти не прозбори ни мојој молби као

ни свим другима не одреди ни једну речцу

ниједан знак

Неко чудесно светло из твоје ћутње

распали у мом телу ватру од које задрхта

и онај што чекаше иза мене

да ти се у дивљењу поклони

Горах као онај што никада није могао

изгорети

сав у ватру обојен изнутра и над собом

немогућ у опису

из описивости однет пре прве изговорене

речи

док су пажљиво смишљане

и то међу њима у њиховог пастира произведен

да их пред спавање разлучујеш из пречврстих

загрљаја и над понорима подела спајаш

као што је све спојиво до неспојивости

бело

бели

белуше

Песма (стр. 40-41) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000).     

ВРАТИО САМ СЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВРАТИО САМ СЕ

Вратио сам се

да проверим

имена оних који се нису

противили

Добро би било да паднем у

њихове руке

 како бих их брже упознао и

више сазнао о разлозима њиховог

срамног учешћа

Можда на рукама још носе

мрље од моје крви и

рђу од ексера које су џелатима

додавали

Вратио сам се потпуно сам

ушао сам у град кроз широм

отворену капију

Затвори су били отворени и пусти

нигде Оног да ме прекрсти

Тихо истом стазом

уз коју се простирао зид чежње

криви ваздух кривио ми је стазу

а она је попут шила пробадала воду

кроз њене мокре слабине

Тишина није ни ваздух

ни вода

ни кривица

мислио сам међу неразговетним језицима

које само наслућивах

Више нисам бивао у једном једином језику

знајући да има макар две тишине

две воде

две постеље

на којима једна једина мајка

чешља понад започете смрти тек

рођеног малог певача

Не тражећи опроштај

ни њихов

ни очев

Многе су фарисејске опростне речи

што за тили час облате оно што се у њима

читав живот уједињава у блато језика

у његову уштеђевину

Не тражећи опроштај ни њихов ни од

Оца

нити да ико осим мене опере руке

чак ни песник за кога сведочише некад да је

написао

да ће многи стихови

речи

иструнути и ако нису

да опроштаји јесу препознавање туђих

себичности

неопростиво трајући са стварима

Не окренух главу од смрти ни тада

други пут

нити оставих незапаженим строгоћу с којом

лепше од себе саме доминира

не попушта

не закида

Она ме несебично на крају прекрсти

и узе за-се

као све од пре

од посла

неограђен као да нисам долазио ни први пут

не видеше ме ни они који су ме видели

ни смрт ме не снима

не архивира

она је увек она у свему од злата и сребра

од једнине и множине језика

од лакоиспарљивости

од тврдог храстовог стола са хлебним мрвицама

од њих

од вина

Вратио сам се

Његов мелозвучни гласић

чуо сам касније

међу онима који су ме брже-боље

заборавили у себи

као мали дуг у сребру

Комад хлеба поново сам ставио на

хладан и чист храстов сто

Насух чашу црним вином поред стола

Стајао сам усправно

Ништа више није нудила моја самоћа

ништа више ни мање као први пут

не записа се у књиге дневника

као онда

када сам лишен сваке илузије

проверавао да сам као они

само мало више одмакнут од оног у шта они

гледају

са премалог растојања

никада довољно мирни да би умирили поглед

Јасно сам повукао црту

кроз ваздух

између два истоветна ништа

једног којим ме учинише лудим

прљавим и опасним и

другим у којем не нађох ни троножац

ни тужитеља

ни бранитеља

Шта ли ми учини време у мом одсуству

Могао сам да се упитам

да не проверавам

гледајући кроз прозирни зид чаше са црним вином

који не постоји

призоре од пре

како у луци робови истоварају џакове са

брашном

гладнијим од оних којима то брашно никада неће

стићи

Јео сам од твог брашна хлеб без соли

без воде

сув сувцат као повратак

Песма (стр. 45-48) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија, 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.).