МИЛОШЕВИЋ И ТИТО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МИЛОШЕВИЋ И ТИТО

Ово није политичка песма већ

Покушај загонетног самеравања

Мишљења оних којих данас има доста

А богобајжљиво не умеју или не смеју да кажу

Да су или да нису

Слободан Милошевић и Јосип Броз Тито

Били политички гиганти или тако нешто

Сваки у свом пуном историјском

Радном и политичком времену

Можда је то зато што се још увек

Како једни тако и други

А Бога ми и они трећи и сви остали

Боје њихових сенки које

Чувају њихове мирнодопске и ратничке

Трагове

Мислим да се у овој мојој песми

И не баш тако огољеној

Може то и овако упитно промишљати

Ако неће они да мисле и пишу

Ко ће онда ако не гласно ЈА

Макијавелистичког песника

Рецимо ове слбодарски непристрасне

Лирске творевине

Али не да би ОН у њој наводио воду само

На воденицу својих симпатија

Према једном или другом

Како слободно рекох

Политичком гиганту

Да ли према Србину Слободану због његовог

Умилног надимка - Слоба или

У какву корист за Хрвата Јосипа са

Апстрактним аустроугарским

Шпицнаметом – Тито

И одмах да се оградим незнањем

По коме не знам како ће и на шта ће

Ова песма испасти до свог краја

Али знам да сам некад написао и негде објавио

Да је ПРАВА ПЕСМА она

Која добар део свог тока тече неповезано

А онда при крају тока покаже

Слику свог ушћа

Али пре него што у његову велику воду

Умочим стопала својих песничких ногу

Рећи ћу да је

Слободан Милошевић жестоко волео Српкињу

Мирјану Марковић

А Јосип Броз Личанку из Српске Лике

Јованку Будисављевић

Нажалост данас су све четворо њих

Блаженопочивши божији рабови и рабкиње

Уместо да се у некој бањи у Дејтону или Рамбујеу

Друже

Купају

Заједно ручају

На палубама парадних бродова

Галеба или једрењака Јадрана

И шта бих ја онда поред толико њихових

Дружења и пловидби

У овој песми радио са

Мешањем у њу политичких или филозофских есеја

Уморан од писања како нових тако и старих стихова

Непристрасних како рекох

Као што ћу рећи да се добро сећам

Казивања песника Пере Зубца

Како је са сузама у очима састављао зборник

Песама посвећених Титу након што је

4. маја 1980. године

Напустио овај свет

Не сачекавши да се увери

Шта ће бити или неће бити

После смрти Слободана Милошевића

И не би сличног издања после његовог одласка

По мишљењу многих Срба и њихових историчара

Последњег СРПСКОГ СУВЕРЕНА

А што је увек најгоре када вршљам по својим сећањима

Припада у једном од њих

Изјави једног књижевног критичара

Који је за Зубчев постхумно објављен зборник

Песама посвећених Титу написао

У зборнику све мој до мога

А многи  од тих изабраника како се прича

У неким северним деловима Србије

Страсно су куповали све примерке тог зборника

Када би налетели на њих у неким књижарама

Старинарницама и комисионима да би их потом

Још страсније спалили на ломачи свог учешћа
У сраму или 

У очају туге

И као што то све турбулентније бива и ори се

На све смешнијим и пристраснијим страницама

Јадне историје

Данас све што се мање и стишаније помиње Тито

Све више и бурније одјекује жал за

Слободаном Милошевићем

А то може и другачије да се каже и пита

Ако не за њим

За ким онда

Али одовор на то питање нека остане и препусти се

Вајним историчарима

Њиховим саветницима и шаптачима

Из отаџбине и иностранства

На двадесети рођендан Резолиције 1244 Уједињених нација господње 2019.