КОМШИЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КОМШИЈЕ

            Комшије су као ограда око куће. Што је боља ограда то су и укућани - заштићенији. И безбеднији. Нешто слично је и са комшијама. Јер се њихова природа и карактер могу подвести под изразе: заштићености, безбедности и поверења. Ако се има поверења у комшију онда се носилац тог осећања – лагодније осећа. У свом комшилуку и суседству комшијином. Поготово у овом данашњем дрогираном „наопаком времену“.

                У извесном смислу комшилук је као, неписано заједништво уже и шире породице. У коме једни иду код других на: славе, рођендане, нарочито прославе пунолетства, испраћања мушкића у војску и на свадбе. Некада у неким комшијским окружењима се „потроши“ и по пола календарске године на обележавање таквих – ДАТУМА. Јер, у комшилуцима нема дана када се нешто не обележава и не прославља. У најближим комшилуцима се поверавају тајне, чувају завети и читају тестаменти. Зато је код Срба некада прави комшија омиљенији од кума. Меница и гаранција за такву комшијску омиљеност је њихво апсолутно међусобно поштовање. И поверење једних у друге, које расте и нараста, као традиција. Као тековина, која за комшијским столовима седи, раме уз раме, с најближим рођацима, или сродницима с: родитељима, браћом сестрама, стричевима, ујацима, теткама... Речју, праве комшије су, као посебни галактички провизорији. Као мала васељена у чијем се градском центру налази црква у коју сви заједно одлазе на саборовање, поводом венчања и крштења. И да се моле. Сутрашњем дану. Милом сунцу да их огреје. И увек хваљеном Богу да их никада не остави неудомљеним и – БЕЗ КОМШИЈА.

                Комшије су и својеврсне радне бригаде / мобе, када се нешто – НОВО ГРАДИ. Или, када се, не дај Боже, гасе изненадни пожари. И подижу насипи пред налетима потопних таласа набујалих река. Која све лудачки носе, крше и уништавају пред собом. Комшије прве стижу када треба дати крв. Или, стати пред крвника, који насрће на његовог комшију.

                Код Срба је, како нас историја учи и подсећа о томе, СВАКО је село било – ЈЕДАН БРАТСКИ КОМШИЛУК. Уређен као какав западњачки кварт, или јеврејски кибуц. Као - ЗАЈЕДНИЦА у којој је, за сваког њеног ЧЛАНА, било немогуће да – НЕШТО И НЕЧЕГА НЕМА. Ако тога, макар и мало – ИМА КОД КОМШИЈЕ. Уз напомену да је некада цео српски комшилук живео под истим презименом. А, Бога ми, некада и са истом крвном групом.

                Српске комшије су у свим ратовима прошлости, углавном у истим редовима, биле – НАЈВЕЋЕ И НЕПРЕМОСТИВЕ ПРЕПРЕКЕ. За своје непријатеље, освајаче и мрзитеље. Те исте комшије су тако чувале, браниле и одбраниле слободе и независност својих: дворишта, амбара, њива, бунара, пчелињака, кућа и окућница.

                Зато и написах на почетку овог текста - да су код Срба праве комшије биле, као чврста ограда око куће. Можда и најсличнија чудесном здању Кинеског зида. Кога је тешко било провалити, а камо ли, прескочити. А, склон сам и да верујем да нас ЗЕМЉАНЕ ратнички не дирају цивилизације са других планета, управо због тога што нас осећају – КАО ПРАВЕ И БРАТСКЕ КОМШИЈЕ.

Уторак, 5. јуна господње 2019.