ЗОРАН М. МАНДИЋ
ЛИРИКА РОМАНЕКСНОГ АУТОПОРТРЕТА
Свака песничка књига, и не само песничка, припада нескривеној жудњи
њеног аутора, да досегне ону врсту језичке питкости, која ће на самоуверен начин показати – шта је песник хтео да каже.
Тој жудњи припада и рукопис лирског првенца „Хтео сам рећи“ Ђорђа Куриџе, песника, који је као двогодишњи дечак с родитељима у „возу без возног реда“
стигао у Апатин. Са обронака своје завичајне Мањаче у Босни и Херцеговини. И, у
том градићу, смештеном на левој обали Дунава, остао до данашњих дана. При чему
треба истаћи да је тај мали подунавски град постао место успешног остварења
његове досадашње животне епопеје. Место у коме је, након стицања факултетског
звања дипломираног инжењера грађевине и оснивања породице, стекао углед
успешног предузетника са пројектним бироом у свом власништву.
И,
управо, овај увод, као сведени извод из његове биографије, најбоље илуструје
наговештаје о свему оном што је песничким језиком Ђорђо Куриџа „хтео да каже“,
придружујући се у том науму истини: да је живот у најмању руку, док год
постојимо – изглед за нешто. Трпљење, радост и нада. Нешто и ништа од живота
што је неразлучиво. Што припада и држи се у људској судбини. Као монолит. Што
је увек пут ка сумирању и исцртавању исхода. И личног вредновања. Поготово, ако
нам је живот био испуњен, те ако смо у њему били окружени с пажњом, брижношћу и
љубави породице и драгих нам пријатеља.
У
овом рецензентском осврту морам посебно да истакнем да ме утисак, након ишчитавања рукописа,
а који ме, никада раније, није преварио у сличним ситуацијама читања и
размишљања о прочитаном - уверио колико је Ђорђо Куриџа, постављајући овај свој
први песнички задатак, пожелео да каже о себи и свом животу – све оно битно и
пратеће, што су пре њега казали најбољи међу филозофима и песницима. Оно, што
се односи на саму срж и бит човековог постојања и целокупног његовог бића. Уз
недвосмислен закључак да само онај који то уме видети и препознати – може да
разуме и опева свој живот. И да при том остварења свог живота не сме схватити
као нешто првенствено, издвојено, а још
мање искључиво као материјално-опипљиво. Наравно, да је за реторичко исказивање
такве жеље потребно претходно освојено песничко искуство. Заједно са техником
за: формулисање, илити, формализацију, самеравање и изграђивање песничког
текста. Који није само стављање акцента на пукој рими, са употребом бројних
духовитих трикова, који подстичу и подижу ниво памтљивости реченог. Написаног.
Као, позитиван прилог овог мог мишљења
посебно бих потенцијалног читаоца упутио на стихове Куриџине основне и главне
песме „Хтео сам рећи“. И, то највише из ралога што управо та песма утегнуто,
као аорта, држи васцели крвоток, па и „костур“ рукописа. И чува га од
непланираног (рас)пада.
Овај,
рукопис смислено, језички и технички, прилично педантно је утемељен и распоређен
кроз грађу тематске агенде издељене и постављене на стубове четири поглавља:
„Хтео сам рећи“, „Не идите тамо“, „Песма „раши“, и „Клупа трећа“. У њима је
сабрано четрдесетак песама, које попут Дунава теку кроз песникову валовиту
биографију. И својим сећалачким причицама о: мајци, детињству, одрастању,
пријатељству, дилемама, пролазности, шапутању, ћутању... склапају драматику
временских обриса романексне пишчеве (ауто)биграфије. У свакој тој „причици“ са
„сличицом“, или фотографијом, постављеном испред њеног текста, као својеврсни
увод, писац је настојао да што сликовитије и сугестивније исприча оне, по њему,
најважније сцене из свог живота, А, да при том „сакрије“ – речи које не треба
рећи. Поготово онима који те не воле. Који трагично не разумеју смисао речи „љубав“. Реч „за времена сва“, како то каже песник у последњем-завршном стиху
песме – „Хтео сам рећи“. Која је и основна порука ове песмозбирке. У чији воз,
али овога пута са пажљиво уређеним возним редом, су се укрцале питке и језички
„умивене“ песме са родољубивим и социјалним интонацијама. И носталгијама, које
се попут пчела роје око „цветова“ и
мисаоних „вртешки“ сложених промишљања семантичке фигуре - завичаја. Оног - по
пореклу и „овог“ наметнутог по место одрастања. У свакој тој промисли песник је
настојао да живот престави као „луку“ у коју свакодневно упловљава, и из које
испловљава, бројно бродовље са разним товарима. А, које у стопу следе, исто
тако разне слике. Као коментари и „рефрени“.
Речју,
ова књига устрепталих осећања, је испевана у лепо замишљеном, чак певљивом,
аутопортретском формату. Са низом озвезданих призора који попут имагинарних
перли обележавају пут раздаљине између села Стражнице, на Мањачи у Босни и
Херцеговини, у коме је песник рођен, и Апатина на левој обали Дунава у Србији.
Уз све то, хоћу да кажем – да ми је у рукама будућа књига коју препоручујем
њеним будућим читаоцима.
Уочи Светог Јована господње 2019.
Нема коментара:
Постави коментар