ЗОРАН М. МАНДИЋ
ПЕСМА О ВРЕМЕНУ
Време има своју
(о)веру
(ов)еру
Стазу
попут неуочљиве траке
која дише за себе
на сваком путу окренутом
напред или натраг
Дисање
уметнуто у променљивом
надилази паузе у којима се
време исписује из себе
из опоре непроменљивости
пренапрегнуте у слици
надмећући се у свему што
пролази кроз слику
као један обичан дан и то
на стази од једног до другог краја
града тамо где је
место садашњости увек дефицитарно
као жељени идентитет
испод чије ауре промичу снови
мука оног који сања да се
одметнуо у себи без
пронађених разлога који на слици
премештају светло
скривајући у шупљинама времена
идеологију мрака
Нема коментара:
Постави коментар