ОПУС

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОПУС

Скица за биграфију Homo opusa

                Дефиниција појма опус најближа је констатацији да она обухвата количину појединачног или целокупног дела, приноса и доприноса, одређеног ствараоца (писца, композитора, научника, или пак врхунског ликовног уметника и спортисте) у смислу хронолошког и вредносног  утврђивања, и критичког уређивања, пописа и броја објављених радова (књига, студија, расправа, уметничких одредница идругих референци). У извесном смислу именица опус је метафоричка заменица за мерач „километраже“, коју је неки аутор прешао, или још увек прелази, у свом стваралачком пољу, или на његовом креативном „аутопуту“. Комплексност дефинисања појма опус сугестивно, скоро метастазнично,  извире на површину сваки пут када се дефиницијатор одмакне од обилних понуда језичких образаца, када из укупности проблема строге дисциплинарне номенклатуре различитих кодификација и каталогизација  апастрахује чињеницу да су за послове и радње дефинисања „задужени“, међу осталим систематизованим обавезама, филозофски и филолошки факултети са „кућама“ њихових: гимназија, језичких и креативних радионица, института и завода, као њихових кровних покрића. Речју опус је без оно dei, иманентно везано за човеково дело, за паралелизам његовог чистог и практичног ума. И, за вибрантне пулсације његовог творачког искуства.

                Ширина дефиниције појма опус упоредно је пустила корен у: двориштима, лабараторијама и атељеима: научних, музичких и спортских остварења, па се зато као један од најсензационалнијих примера велике научне магије истиче опус идеја, изума и патената Николе Тесле,  космичког великана светске науке. Такође, не треба заобићи ни истицање најрепрезентативнијих спортских опоуса међу којима се све више поминње опус  грен слем тенисиких турнира (Отоворено првенство Аустралије, Ролан Гарос, Вимблдон и Отворено првенство САД), које су освојили Федерер, Надал и Новак Ђоковић. Једна од поредбених акција везана је и за навођење опуса у музици који се вежу за ознаке дела композитора: Бетовена, Моцарта, Шуберта, Дебисиа или Доминика Скарлатиа. Али, много важније од те поредбености је истина која интегритет исконских опуса одваја, значењски и вредносно, од њихових: безвредних, лажних, преписивачких, помодарских, аматерских и других неважних разноликих и разнотоних компилација. И профаних угледања.

                Зато се опус може означити као најпоузданији сведок и доказ имена и презимена вредности у свим пољима људског стваралаштва. Сваки такав опус је нераскидиви део supstance Opusa dei (Božjeg dela). Опус је институција ауторитета и суверенитета вредности с којима Створитељ дарује и проглашава најдаровитије представнике историје људског рода...