Слика америчке сликарке Inke Essenhigh
ЗОРАН М. МАНДИЋ
МОЈА ПОЕЗИЈА
Ти
почињеш
Ти
спаваш
Ти
молиш
Ветар
разбацује твоје речи
Кошмар
као напуштена станица
Ти као
Рускиња са Достојевским на крилу и
Идиотом
у глави
На
предугачким трачницама које покушавају
Да те
приближе неком замишљеном циљу
Ти као
начин бекства и лоше рецитовани Пушкин
Наступаш
у себи у истом оном простору
У коме
се тискају око тебе у задремалом возу
Са
смешно празним багажима под главом
Ти с
поруком коју ми завршаваш као Галоа
На
петнест корака од смрти
Од
последњег трзаја части
У
једном за алгебру непознатом двобоју
У
једном за алгебру трагичном злочину
Без
праве гарде и правих официра
Да те
надмудре у том самртном плесу
Ти као
неозвучена површина месеца
И
заслепљена као Хирошима
Враћаш
ми осећања расточена између
Музике
речи и геометрије
(1976)
Нема коментара:
Постави коментар