ПЕСНИЧКИ ПОСЛОВИ БЕЗИМЕНОГ КАЛЕМАРА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСНИЧКИ ПОСЛОВИ БЕЗИМЕНОГ КАЛЕМАРА

1.

Пишем песму која имитира њено

пренасловљено прапочело

Калемар

опонаша протејску парадигму у лику

Армиде

на свој рачун

додирује обрисе најраније верзије

у њој димензију варијанте

евоцира праоблик

Лудило се не може поједноставити

закључује стешњен између главних

носача ритмова

Калемар

Не мисли да песник може више у својој двојности

двоједности

нити учинити праведнијом равнотежу на

граници

пролазних узрока и непролазних последица

2.

Пророчка предострожност

Калемару

једнако дарива описе и отиске

раја и пакла

У чистилишту калемаров палимпсет

прилази кроз кобну трауму чула

кроз: воду, ватру и детерџент

и не бива у његовој зачудној причи

дискредитована густо постављена слика

комбинаторичког правремена

преобиља ликова

аркана сакралног предумишљаја

Приповедачима је одзвонило одјекује

волуменом хаоса

Калемаров узбуђени глас

ни сликарима неће бити опроштено

довршава хор чистилишта

Калемареву реченицу

3.

Параноични призори затварају

Калемаров видик

Он

неповерљиво гледа ствари покретне и

непокретне око себе

не бави се њиховим именима

бројевима и азбукама

у страху започиње размишљање о

онтологији

Игра параноичних призора подстиче његову

жудњу за открићем тајне облика

Ум му је окупиран потребом да усред

хаоса

започне разумевање суштине процеса

наслуте

Нема лаке читкости

записује Калемар на маргини детерџентом

у чистилишту опраног пергамента

4.

Калемар

прилази Армиди

дозива њен лик

љуби је

она му шапуће претворљиве речи о

претворљивости

рецитује неколико аутопоетичких строфа о

парусији

и она њега забезекнутог љуби

подстиче његову арехтипску жудњу за

телом текста

за телом жене

ожењен сам поручује Калемар и

пушта свој глас у васиону

5.

У ходницима хаоса Калемарове песме

У белим венчаницама маслиновим мастилом

исписују на слободним тек детерџентом

опраним пергаментима у чистилишту читке

тужбе против Армиде

Траже Калемаров развод од подметнуте жудње

са замкама претворљивог и читљивог

Калемар не одговара гласом који му је

Армида одузела

Параноични призори помажу Армиди да

Калемар

не види своје тужитељке

У другом стању свести Калемар започиње

Трактат о онтологији и браку

6.

Заборављеног Калемара на светој реци

Армида је у клепсидру затворила да би

за свој рачун вечности

одржавао равнотежу правилног исцеђивања

из једне посуде у другу

воде или песка у

воденом или пешчаном сату

Калемарове тужитељке су се и тако поудавале

за његове приповедаче и сликаре

Армида их је учинила срећним усред

параноичних призора

Калемара и онтологију оставила је историји

протеској као и свако огрешење

7.

У репрезентативним павиљонима хаоса

млади доценти књижевности рецитују

 Калемарове песме преписане са детерџентом

опраних пергамената у чистилишту

усред амфитеатра са престола камени калемар

гледа у све нас

његова проскрипција недовољан је разлог да би га

дискредитовали

узвикује млади доцент књижевности

чак и про темпоре

8.

Захваљујући Армиди и младом доценту

књижевности

Калемарове песме закрчиле су књижарске излоге

малих и великих градова света

Свет чита Калемара на свој начин

Калемар му опет узвраћа калемарски

сваки пут је то друга песма

нема два иста читања

нити прочитаног

У наслову књиге пранаслов је пренасловљен у

Параноичне призоре

Неки примерци су потписани Калемаровим

онтолошким криком

На свакој књизи уместо Калемаревог је Армидин

лик

неподношљив чаробни лик лепоте

вечни круг чула

9.

Калемарови портрети труну у атељеима

многих одбачених сликара

Они пијанство чула деле са њим и његово

неповерење према њима

Узимају га опрезно у осетљивим пропорцијама

белог и црног

Окер-жути Калемар је као сателитски снимак

чистилишта

а бели мирише као детерџент за прање пергамента

10.

Ноћу се Калемар искрада из параноичних призора

вођен лудилом сенке

он претвара људе у њихове жеље

дарује им онтолошке: визије, верзије и варијанте

и одлази Армиди да је љуби

да га љуби његове тужитељке и тако љубе страсно

његови приповедачи и сликари

НАПОМЕНА

                Ова песма је објављена у мојој књизи стихова „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ у издању београдског Издавачког предузећа „Просвета“, 1997. године, уредник Чедомир Мирковић.