ЗОРАН М. МАНДИЋ
КРОЗ ГЛАВУ
Ветар
што долази споља
унутра
налази своје квадрате
спушта
се тихо на туђа поља
скрива
јер зна да га прате
На
међи између дана и ноћи
скривен
почиње сном да се бави
који тако умире у самоћи
као
точак магле у обичној глави
Са
других висина хајкачи се чују
кроз
шуме преко река ветар траже
немоћни
да нађу почињу да псују
заспали
ветар и његове страже
А
ветар је мудар
кад
осети корак пратњи иза тела
он у
главу бежи као сунчев удар
тамо
где је сан и постеља бела
(Из
књиге песама Путник и његова невоља, 1976)
Нема коментара:
Постави коментар