РАЗГОВОРИ ИЗ ПАРКА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАЗГОВОРИ ИЗ ПАРКА

1.

Разговарали смо о свему

Годинама тако свраћамо у парк и

седамо увек на исту клупу

Са узвишења на коме је посађена клупа

наши погледи се мешају са спуштеним

сенкама звезда послушница

Нико као оне не слуша пажљиво говорнике

Нити ико као пажљиви говорници осећа

њихово присуство

Свеж вечерњи ваздух чини још угледнијом

вечност парка

сваки уздах с њим прија много више од

претходног

Исти кисеоник увлачи спуштене звезде у плућа

Својих звезда

Усред августовског вечерњег кисеоника

разговарамо о лирској структури песме

о њеним спојеним судовима

где све једно из другог извире и једно у

друго увире

Распричани дотичемо се хармоније меланхоличног

расположења

и

ослушкујемо како из њега допире мелодија метафоре

о самоћи

Разговарамо усред августа

разговарамо као после великог ћутања

Тако је и после великог питања

саговорник изговара за себе и започиње реченицу

о писању

Не пише се ни у једно име да би написани

вербални хук подсећао на композицију грчева

2.

Ноћ је увек приближно на оној страни

на којој жртве силних осећања

не знају шта ће са сопственим језиком

са његовом формом

са његовим месом

Има доста разлога размишљам (слушајући

саговорника) да се сумња у сваки језик

(у сваког песника)

(у сваког саговорника)

Ноћ је велика чинија усред парка у коју

Кроз сита наших разговора (про)падају

зачини

со и песак из наших уста

Не да ми се да говорим пре њега

Његово недање годинама у мени осваја своје

неупотребљиво место

Чак смо и клупу одлили у бронзи да би личила

на трон с којег ће он казивати

своје метричко лудило

одлучност да у двадесет и првом веку буде

максимално прецизан

у мењању света

како га не би предухитрио сардонски ум и ритам

који ће да исмеје и њега и његове заносе

Усред парка постајем напорно присан са светом

који желим да мењам

Цитирам на брзину дефиницију Бродског

књижевности као негације колоне цифара

и видим како црне колоне опкољавају свет

како су у истом заробљеништву свет и несвет

Мрак је усред парка

звезде као да се одричу својих сенки

Треба бити апсолутно немилосрдан поручујем

кукавицама и додајем

сви смо ми потпуно сами

у парку

3.

Усред парка важне књиге разговарају

Уместо нас

Неуморне док се говорници одмарају

За неверовање је колико скршених књига у

њима

колико елитних речи додирује обична чула

Из потпалубља отима се глас фотографа

поредак његове приче сасвим је другачији

он жели из приче

у планину у двориште

он не жели из приче на начин на који је

ушао у њу

са великим блицом и последњим издањем принтера

као да ме јури у говорењу

закида ми понављањем приче коју ми је причао

и сањао

заплићемо језике у ружном соцу кафе

Пар мирише на млада обнажена парфемисана тела

Неће они у звезде ни када би звезде хтеле у

њих

Разговарали смо не силазећи са бронзаног трона

клупе у парку

Поредак кисеоника удворички је служио све поретке

приче

Тако никада није било

Увек је лакше било сањати кисеоник него са

њим постати присан

говорим окренут сенкама звезда

4.

Где ће нам душе

разговарамо о: улизицама, удворицама

Збрајамо и разбрајамо неуспеле песнике

оне који никада нису постали оно што су на

брзину одсањали

Бели разговор усред августовске ноћи у парку

бели се од своје седоће

Старио је са истим темпом са нама

на истим местима белио

(седео и седио)

Ипак

на растанку узимам своју душу

рукујем се са сенкама звезда

и као са књижевне вечери одлазим да сањам

своју непрекорачиву

своју незамењиву

Тишину

(Мој покојни брат Душан би додао и

Суштину, дописано у загради 8. августа 2017.)

НАПОМЕНА

                Ова песма је у циклусу „Дуге осетљиве песме“ пбјављена у мојој песмозбирци „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ (ИП „Просвета“, Београд, 1997, уредник Чедомир Мирковић).