ZVEZDANO NEBO VERE GRUBIĆ

ZORAN M. MANDIĆ

                                              ZVEZDANO NEBO VERE GRUBIĆ

Nova knjiga priča VERE GRUBIĆ pod naslovom NEBO PUNO ZVEZDA impresivnim koracima nastavlja spisateljski put na kome, više od jedne decenije, distonira duh, dah i pojava njenog zapaženog pesničkog i pripovedačkog opusa. Reč je o kolekciji od četrdeset i tri kratke priče u kojima, kroz šumu sećalački i prisećalački struktuiranih asocijacija,  njihov autor poseže za autobiografskim osvrtima na: vreme, ljude i događaje «iscurele» iz magičnih klepsidri raznobojnih i raznotonih životnih mandata angažmana. Već od prve stranice ovog stišanog štiva čitalac će uočiti energiju visoke jezičke i književne kulture sa kojom njihov autor pristupa otvranju scena na kojima se kroz sećanje objedinjuju: slike, asocijacije, metafore, preobražaji i vaskrsenja pažljivo selektovanih detalja. Promišljanjem simboličkog srodstva jedne tako zamišljene i postavljene tematske zajednice, stiče se utisak da je svaka upotrebljena reč napisana i osenčena sa dubokom  verom da posle: nesreće, razočaranja, patnji, stradanja i smrti dolazi preporod kojim dominira ljubav makoliko bila neostvarena i uskraćena. Na izuzetno ekspresivan način spisateljica je na svom “nebu punom zvezda” nastojala da imaginira figuru vrtloga kao najrečitiji prilog portretu unutrašnje slike života. A, sve to kroz lik nametnute ljušture prolaznosti ispod čije se aure, u ontološkim i egzistencijalnim lagumima, sa brojnim eksplozijama i implozijama, poput atoma, život cepa na kontraverzne ishode lepog i ružnog i na posede srećnog i tužnog osećanja sveta gorkih iskušenja.U jezičkom vezu i stilskim rezbarijama takvog književnog slikarstva autorka se koristila otkrivanjem neprepoznatljivih predmeta iz zamašnog fonda ličnih uloga, a koji se pred čitaocem, u traganju za smislom,  bore da otkriju svoje mesto na: ulicama, trgovima i raskrsnicama svakodnevnice... I to kroz (dis)konuitet spleta pitanja o slobodi i njenom zadobijanju u sebi i drugima.

                               Slobodniji čitalac će primetiti da “zvezdano nebo” Vere Grubić asocira na knjigu „Autobiografija o drugima“ Borislava Mihajlovića Mihiza. U čemu i po čemu? - mogu da se  upitaju oni drugi koji ne dele takvo mišljenje. Ali i jedni drugi bez obzira na karakter i stepen saglašavanja u mišljenju osetiće žar sa kojima autorka, među svojim «zvezdama» i zamislicama, otriva hrabrost da sebe i čitaoca suoči sa podzemnim otrovima i avetima svog vremena, sa osećanjem haosa u sebi i oko sebe, sa konzumiranjem ovog sveta umesto sa prinošenjem njegovih sudbina i ukusa. U jednom tekstu Radovan Bigović na sličnu temu zapisuje u formi pitanja: Ima li nečeg ličnog u besmislici svakodnevnice, u pustoši koju mehanizovan potrošač ostavlja iza sebe, podstičući nas tim pitanjem da se predamo prispitivanju simbola i znakova u suočavanju sa tajnama i zrenjima života, kao najviše božije senzacije.

                               Spisateljica je pišući o tim preispitivanjima iskoračila iz sfera napuštenog, ili bolje rečeno prohujalog života, ali koji na njenim slikama osmišljava svaki naizgled besmisleni detalj, od: deonica uskršnjih jaja i zidnog sata do železničke stanice i vrta u novembru iz 2008. godine. Na tom popisu vibriraju i događaji iz „autobiografije o drugima”, događaji koji iz senke ironijskih snimaka vrebaju kao odrazi sumnje u nekakav lep nastavak čovečanstva. Otuda i odgovor spisateljice samoj sebi na pitanje kako je (a verovatno i zašto je) postala pisac, jer pisac u svojoj umetničkoj imaginaciji uvek vidi i onaj za druge nevidljivi deo sveta. U tom poslu pisca neibežno prati atmosfera iščekivanja i neizvesnosti, koja se neretko pretvara u košmar. Slikajući život u nekoliko dimenzija Vera Grubić je uspela da na tim slikama imaginira i lik i kolaž košmara kao zajedničkog mesta tačaka u burnim i uzbudljivim procepima očekivanja ljubavi. U sebi i drugima. Njene priče intonirane su jezikom emocija, a njihovi zapisi na svojim autobiografskim partiturama liče na muzičke funsnote Vivaldijevih „prepisa“ govora tišine. Negde na početku ovog teksta bilo je reči o spisateljskoj stišanosti Vere Grubić, ali ne i o poreklu mira u prinošenju jednog takvog izlaganja. Verovatno je da se takvi utisci prepustaju mašti čitalaca bez koje će i oni najhrabriji zalutati na putovanjima kroz svoje autobigrafije. Ova knjiga je nesumnjiv prilog za putokazni vodič u sebi i u drugima.

U Somboru, januar-februar 2011. g.
                                              

BELEŠKA O PISCU

                Vera Grubić rođena je 1935. godine u Melencima u Banatu. Radila je kao dugogdišnja profesorka srpskog jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama u Apatinu. Dobitnica je, kao istaknuta profesorka i pedagog, Povlje zaslužnog prosvetnog radnika, koja joj je dodeljena povodom Dana prosvetnih radnika Srbije, a 2007. godine dobila je i Oktobarsku nagradu Apatina. Autorka je više knjiga pesama i priča. Bila je član žirija književne nagrade Miodrag Borisavljević, koju za kratku priču dodeljuje Opštinski kulturni centar u Apatinu.