ЗОРАН М. МАНДИЋ
ВРАТА КОЈА УМИРУ
Пред
поноћ осећам тежину сна
Из
неког далеког угла
допиру
јауци скривених врата
у једној јединој једначини троугла
моја
судбина је као непозната дата
Пред
поноћ осећам тежину сна
Пред
поноћ осећам тежину сна
У границама
подељеном броју
покушавам
да пронађем своје лице
али се
све завршава иза врата у строју
на
средини непознате улице
Пред
поноћ осећам тежину сна
Пред
поноћ осећам тежину сна
Јауци
из угла
неког
непознатог троугла
изнемогле сказаљке парализованог сата и
троугласта
смрт непознатих врата
Пред
поноћ осећам тежину сна
(Из
књиге песама Путник и његова невоља, 1976)
Нема коментара:
Постави коментар