ТРИ ПЕСНИКА У КАФЕ БАРУ „ЛАГАНИНИ“ У НОВОМ БЕОГРАДУ

 ТРИ ПЕСНИКА У КАФЕ БАРУ „ЛАГАНИНИ“ У НОВОМ БЕОГРАДУ

                У недељу 20. маја 2018. године у кафе бару „Лаганини“, преко пута Мегатренд Универзитета, у Новом Београду, засела су три позната савремена српска песника: Ђорђе Д. Сибиновић, Зоран М. Мандић и Драган Бошковић, који је са собом на дружење понео своју нову песничку књигу „Аве Марија“ „написану на језику китова“ и објављену у самоиздат формату. За тили час, тек што се село у летњој башти поменутог кафића, започела је међусобна размена мишљења о књижевности, као „жртви“ која немилосрдно „искасапљена“ стоји на граници између оних који је пишу и оних других који је тумаче. Падале су у тој „размени“ крупне речи о смислу за којим је посегао Иван Драган Марија док је писао, „густо“ за разумевање, штиво своје нове песмозбирке на чијим црвеним корицама вибрира усхит поклича – Аве Марија. Исти онај, за који ће Александра Секулић, у тексту, који је, по позиву, написала за место на ком се традиционално у књигама, најчешће, објављују текстови поговора и рецензија, да је тај „поклич“ асоцира на једну гностичку легенду, коју спомиње Сиоран, а која се односи на битку између анђела, која се догодила на небу. Остало је, пре свега, као обећање, да ће Сибиновић и Мандић пажљиво прочитати Бошковићев „лирски монолог“ – АВЕ МАРИЈА, а можда нешто и написати о њему, као симболном месту „израстања срца“ на коме ће Богородица држати за руку и писца и читаоце.

                Лепо је увек када могу да се сретну песници, када се као Зорану М. Мандићу указала прилика да упозна Драгана Бошковића (1970), песника који је магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду, поставши, након стицања тих диплома, професор савремене српске књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.