ОБОГАЉИВАЊЕ СВЕТА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБОГАЉИВАЊЕ СВЕТА

1.

Шта више понудити од песме

онима и

међу онима

због којих је свет претрпео толико

телесних повреда

и

постао богаљ међу њима

Није само неповређено питање које

жали свет

већ дар с којим хуманисти опасно варају

све у додиру са чудовиштем свог

интереса

Зато на питања која у песми настају

док се она пише

 не треба одговарати

нити се препуштати самилосној одговорности

на коју је песма навикла

као што се Језик навикао на њу

2.

Песма се само-повређује

и за тили час бржа од најбржих црва

само-поједе изнутра

оглође сваку кошчицу да би на крају

у прах претворила своју прошлост

Њена жаоба обогаљеног света

кажњава прахом себе саму за немогућност

да промени оне међу којима

другоразредности и трећеразредности помаљају

носеве из најузвишенијих тајни Језика

из телесних повреда које су нанели

Богаљу-Свету и Богаљу-Језику

3.

Неће песма о Небу као о Земљи

у једној кожи њена душа је једна

непоправљива је њена душа

У свој оној непреправљивости с којом се

не може о Небу преко Језика

преко знакова који никада неће стићи

4.

Песма је молитва

уздах који лечи осећање

размак који се не петља у размаке

између речи

који не посрећује њихова сазвучја

политику риме

Њено узбуђење је преносиво само у неким

мислима

Оно не дугује ни једној мисаоности

Оно је једноставно за себе

по себи

као Највиши

ништа ни мање ни више

5.

Разлику између песника и песама

зна само песма

То знање је заштићено тајном а

свако нагађање о њему је сулудо

сулудније од циљева наносача телесних повреда

свету из кога не могу никуд и у ком ће

морати да деле смрад повреда које су му нанели

Нема веће ироније

6.

Обогаљени свет као и његови

мањи неповређени делови

нестаје у својој унутрашњој рупи

Кроз спирални левак обрушавају се у понор

зидови крвних судова

мембране и филтери крви

мождане киселине

усирена крв и лепљив узаврео гној из

рана

Све се обршува у разјапљена уста рупе у

њен неподношљиво непрозирни мрак у

његову дисциплиновану неподношљивост

7.

У песми не пише да је Свет други

нити да се та другост може уловити

каквим филозофским или техничким лукавством

Душе и тела филозофа њишу се на ватрама

тих истих немогућности

Он записује да је могућ другачији Свет и

све тако и дотле док не мислимо на уроне у

залогај рупиних уста

заједно са свим својим записима и списима

Песма ни њима не може да помогне

8.

Нема ни једне вести из заједничког гроба

ни заједничке рупе ако она није гроб

Само мук на почетку неразговетног и

недокучивог трзаја

 нечег у нечему

Нигде Језика     

Ова песма је објављена у збирци песама "Апатин и песме од пре" (Светови, 1998, Нови Сад). На насловној корици је слика италијанског сликара Енца Донатиа. За књигу "Апатин и песме од пре" Мандић је добио 1998. године Октобарску награду града Апатина.