ПРЕТИЦАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕТИЦАЊЕ

Време је претекло

док сам најбрже трчао

без даха

Гледајући времену у леђа

готово да сам ослепео

схвативши да су из видика

нестали сви циљеви

које сам непотребно стигао или су ме

као слуге времена претекли

Шта ће човеку брзина када нема

своје слуге које ће га погурати

напред да види више од

непровидних леђа времена

Претечен дахом све краћим

слепилом све већим у

мору времена бауљам од једног до

другог његовог острва као

недомишљени морепловац коме су

украли карту и бусолу

У слатко сланој вреви нервозних таласа

као безначајна чињеница пуштен сам

низ клиску површину још

безначајнијег податка па докле

стигнем без наметнуте обавезе трајања

У том последњем узбудљивом кретању

Сетио сам се мајчиних речи о истини

као исходу намештања иза

дебеле завесе где се у полутамним одајама

одмарају смислови

након чега договарају своје нове

Ликове

Песма из књиге МАЛИ (П)ОГЛЕДИ (КОВ, Вршац, 2006)