ОН

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОН

Он

је сасвим складно

када то нико није знао или могао

умео да пева

песму је бацао у воду

мокра и ничија да буде

плакао за њом

славио је

на срце је света качио

под олтар остављао

само је њој веровао

с њом се отимао

у жену је претварао

у најжеднијем стању само је с њом пио

дао јој димензију

топлину тела када дрхти

недокучиво стециште сржи и хормона

дах васцели душе

кип слободе и царство сунца

све самогласнике и сугласнике које је

знао

дао је песми бесповратно

заувек

лист венчани само му је остао

и бескрајно црни мрак

кад слете с пута као точак

као распрсли метеор

и метафора и Метафора

најмање је себи дао остављајући својину

песми

у народној и собној књижевности

подно једне римоване судбине

једног слободног стиха