20. мај 2018.

ОН



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОН

Он
је сасвим складно
када то нико није знао или могао
умео да пева
песму је бацао у воду
мокра и ничија да буде
плакао за њом
славио је
на срце је света качио
под олтар остављао
само је њој веровао
с њом се отимао
у жену је претварао
у најжеднијем стању само је с њом пио
дао јој димензију
топлину тела када дрхти
недокучиво стециште сржи и хормона
дах васцели душе
кип слободе и царство сунца
све самогласнике и сугласнике које је
знао
дао је песми бесповратно
заувек
лист венчани само му је остао
и бескрајно црни мрак
кад слете с пута као точак
као распрсли метеор
и метафора и Метафора
најмање је себи дао остављајући својину
песми
у народној и собној књижевности
подно једне римоване судбине

једног слободног стиха

Нема коментара:

Постави коментар