ЗАШТО РАШИРЕНИХ РУКУ?

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАШТО РАШИРЕНИХ РУКУ?

            Зашто раширених руку?  Да, па зар то није исто питање, као оно, које гласи: Зашто ширим руке? Можда зато да, суверено и слободно, покажем, да у оба најважнија правца – на исток и на запад што сежу у дубине њихових географских ширина, са оним магичним казивањима математичких величина, са страница теорије бројева о којима срце, од прапостанка васељене, сриче своје песме. И митове својих псалма – љубави и завета. У којима моје раширене руке помажу ширење алвеола у плућима меморија синапси с којима сарађујем, по уговору о делу, да не бих и даље остао глупо незапослен и трагично непотребан.

                Ширим руке, испред великог излога једног мега маркета, зато што с овим текстом, потписујем да бих с њима тако расклопљеним, илити, раскриљеним, живео, скроз на скроз, у вечности. И заједно се с њом, и са њеним екстремним ниским и високим температурама ваздуха, вртео око централног стуба сензације, као рингишпила, око кога се вечност окреће без заустављања, да би неко баш, као ја, случајним посматрачима, пролазницима, па и љубоморним комшијама, поделио поздраве: добро јутро, добар дан, добро вече!

                Са раширеним рукама, зато сам сад онај други, онај коме она трчи у загрљај и не да - да је неко престигне. Претекне. А, и како би када сам руке, попут птичијих крила, раширио због ње, завршавајући тако, и онај фамозни доказ компликованог математичког задатка о рачунању вечности. И то у овом свету пуном нервозе, који се као и црква ослања на идеје да се никад ништа не мења, поготово право њених дволичних службеника навиклих само на леп и сигуран, па макар и пролазан живот.