ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ХТЕО ДА МЕ КУПИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ХТЕО ДА МЕ КУПИ

Човек са штапом

посећивао ме је често као

рођака

доносио разне милоштице

међу којима су се истицале

труле јабуке и флаширана

ракија од њих

ко зна до када би трајала

та доброта да

човек са штапом није почео

са изношењем својих жеља

Лепо замишљен и још лепше

тактички осмишљен списак

његових амбиција

тргнуо ме је у једном тренутку из

успаваности илити неког полусна у

који ме је гурно међу своје дарове

Тргнувши се осетио сам како ме је необичан

Данајац с лукавством препредњака

канио насамарити купујући ме

као каквог тупавог трговца који се

не уме одредити према самом себи

нити према трговини у којој се нуди
рог за свећу у 

којој је тај лукави човек са штапом

скоро алхемичарски намеравао да ме

преобличи у његовог Екермана

да му будем потпарол

курир и експедитор

букач и добављач сласти награда да

га уселим у врхове насловних и првих

страница најпрестижнијих новина

часописа и алманаха и да све то

као какав проверени проводник

изолатор и

осигурач истовремено

(у)чиним уместо њега коме је то испод части

његових трулих јабука и флаширане

ракије од њих

На списку жеља нашли су се и

неразумни захтеви за промоцију некаквих

његових фаворита у ликовима

изотопа трулих аматера

трулијих од његових јабука

Када је схватио да сам га прозрео

удаљио се с речима – опрости пријатељу

Али чему сећање

ова лиризована кукњава чак ни елегија

када је човек са штапом преко свог

глупог курира

експертски остварио

све ставке од А до Ш са његовог

фамозног списка жеља

улетевши после тих остварења

попут топовске гранате у високи

ред прстенованих алхемичара

познатих и међу произвођачима

ракије од трулих јабука


Ова песма објављена је на стр. 125-126 у блоку "Нове песме" моје тек изашле из штампе књиге "ОДБРАНА ИЗБОРА" (Књижевна заједница "Борисав Станковић", Библиотека "Мозаик", књига четврта, рецензент Ђорђе Д. Сибиновић, писац поговора Душан Стојковић, уредник Мирослав Цера Михаиловић, Врање, 2018)

СКЛАПАЊЕ КЊИГЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СКЛАПАЊЕ КЊИГЕ

Склапање књиге је

озбиљан посао

по озбиљности на другом месту

одмах иза избора њеног имена

наслова

На тој листи прироритета су

трагња понирањима у амбисе и за

другим њеним елементима

за хаљинама без деколтеа

Она је увек само своја

закопчана до грла

она која не трпи сенке других

пале на њу

као метеори

комете и анђели

Она је увек у свом дворишту

као дрво израсло у њему

насред његове аутономије

најсличније унутрашњостима

средњовековних тврђава

За оболеле тако независне књиге

неизводљиве су замене

њихових дотрајалих органа

јер после тих опаких болести

оне се селе у успомене

свој верних читалаца

а о карактерима тих сеоба понешто је

у својим коментарима писао

Милош Црњански

jул 2018.

МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ НА СТРАНИЦАМА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ УКС

                       МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ НА СТРАНИЦАМА 

                                „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ УКС

              Лист за књижевност и друштвена питања „КЊИЖЕВЕ НОВИНЕ“ Удружења књижевника Србије у двоброју 1275-76 за јул-август 2018. године објавио је четири песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА: „Овде где смо“, „Померање песме“, „О таоцима и слугама“ и „Опасне игре са позајмицама“.

ОВДЕ ГДЕ СМО

Овде где смо

Постоји само један живот

Без кога

Ми не постојимо

И који не постоји без нас

Као љубав

Као вера у Господа

Зато је озбиљно питање

Да ли постоји онај

Који не воли и не верује

На то питање

Морамо да одговоримо

Сами себи

Без љигавих и неискрених

Речи

Дошаптавања и

Инструкција

Надмене

Богате

Сите

Бахате и

Морално разуларене

Црквене бирократије

Та хришћанска гамад

Не сме да

Угуши и скрене на

Други пут

Оне који воле и

Верују

Господње 2018.

ПОМЕРАЊЕ ПЕСМЕ

Песма се помера

У себи и свету

У који одлази да се

Причести

Да се ослободи терета

Страха о распричаности

У којој наивно живи проза

Непомерајућа песма

Није песма

Таква песма

Укочена и јадна

Личи на

Стубове са којих блеје

Саобраћајни знакови

Скоро невидљиви од шаренила

Графита

С којима су их мангупи уметници

Прекрили и исмејали

Када се помера песма

Помера се и свет са

Смислом својих смислова

Са вером у све што је потребно

Свету да васкрсне

Господње 2018.

О ТАОЦИМА И СЛУГАМА

Сваки човек

Треба да буде

Интелектуално

Емоционално

Мисаоно

Језички

Реторички

Филозофски

Верски и

Финансијски

Независан да не би

Постао слуга

Потрчко и талац

Нечије независности

Као апостоли

Који су сви

Осим Јуде  

Пратећи Христа

Изгубили себе

У антрополошком смислу

И престали да лове рибу

И да у туђим лаворима

Перу своје руке и ноге

Таоци и слуге увек постоје

Као жртве

Да ли као трабанти или

Као двојници заштитници

У дневничким књигама анђела

О њима је понешто важно записано

Али

Веома нечитким рукописима

2018.

ОПАСНЕ ИГРЕ СА ПОЗАЈМИЦАМА

Сећам се да сам пре двадесет и више година

У једној школи креативног писања

Упозорио полазнике те школе да се током

Евентуалног будућег дружења са писањем

Не играју са позајмицама и наслањањима на

Туђе идеје

Јер нагласио сам таква пракса може да се

Претвори у опасне игре

Као када би позајмили кожу неког ко је

Заспао дубоким сном и без питања се увукли у њу

И изнутра додирнули топлоту другог људског тела

Сазнали неке од његових ДНК тајни или као

Душан Васиљев газили у њиховој крви до колена

Мрачним ходницима силазећи чак и дубље

У дубоки сан опљачканог спавача

И ево насред ове песме још једном хоћу да упозорим

Полазнике свих основних

Виших и високих школа писања и

Мастер студија

На опасне игре са позајмицама

И последицама које личе на ђубришта

Разорених умова и раскомаданих тела

Али коме је стало до обазирања и о(с)вртања

На тај страх чак и у присуству смрти

Која на таквим местима надзире рад

Еколошких постројења

И ко то тамо вређа смрт усред моје песме

Покушавајући да се увуче у њену уснулу кожу

Године 2018.

МАНДИЋЕВО „ПРОЗНО ТРАГАЊЕ“ НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА „НАШ ТРАГ“

                         МАНДИЋЕВО „ПРОЗНО ТРАГАЊЕ“

                   НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА „НАШ ТРАГ“

            На страницама часописа за књижевност, уметност и културу „НАШ ТРАГ“, који у Великој Плани, као оснивач издаје Друштво „Траг“, са суиздавачима: Библиотеком „Радоје Домановић“  и Театром “Витомир Стефановић Вита“, такође из Велике Плане, а који, као главни и одговорни уредник, уређује Милан Р. Симић, познати савремени српски афористичар, књижевни критичар и добитник више књижевних награда, у свом, недавно изашлом, броју 1-4/2018, објављено је неколико наслова из рукописа нове есејморфне прозе ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Мандићу је у Блоку „Прозно трагање“, под заједничким именом „Пилићари“ објављен скуп од седам есејистичко-прозних промишљања: „Пилићари“, „Сазнање (Теорија о опстанку врста живих бића)“, „Бродови/лађе са непровидним повезима преко очију (Скица за портрет спинованих „истина“)“, „Награђивање или нагрђивање – питање је сад?“, „Игре на срећу (Песма за моју баку Саву)“, „Дан мог присаједињења есеју“ и „Епидемија повлашћених сахрањивања“.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИЛИЋАРИ

                Пилићари нису они људи који у свом поседу имају фарме пилића и друге перади са посебно одвојеним одељцима, или, боксовима за узгој расних петлова. Зато их и не треба тражити у речницима ветерине и лексиконима фармера. Они то име користе као покривач испод кога су сакрили ралоге због којих их тако зову, називају, означавају, ословљавају... 

Наслов Пилићари, који се на овај, или онај, начин увукао у овај мој текст, који жанровски треба да следи језик мојих препознатљивх „малих наслова“, мотивационо припада заједници изазова, које писци, као и пролазници са „изоштреном“ перцепцијом, срећу и препознају на улицама. У парковима и супермаркетима у којима се сваког дана организује лов на артикле са акцијским ценама. Па ко су онда ти Пилићари?

Према тумачењу моје умне, по мајци, баба Саве – то су пре свега лоши људи склони, како је она волела фигуративно да каже, разним марифетлуцима. Од оних, који су започињали одређеним добро смишљеним подметачинама, а завршавали се озбиљним фауловима свих , који би им се нашли на путу остварења њихових сулудих идеја. Једнаставно, ти лоши људи желели су себично за себе једнако све заслужено и незаслужено. И не само да нису разумели разлику која је делила та два појма, већ их је и вређао сваки покушај да им се то стави до знања, како би стали у ред иза оних са чулима, васпитањем и мером за стрпљење, толеранцију и поштовање одређених правила и моралних вредности. Али, изван овако наведеног теоријског контекста пилићарске незаситости и материјалистичке алавости треба се послужити језиком приповедача. А, једна од тих послуга могла би да гласи овако.

Био једном један у неком граду на северу неке средњоевропске државе – човек звани Пилићар. Тај надимак је добио након што су његови сународници уочили да је он на тезгу своје „продавнице“ ставио све с чим га је бог даривао пре него што се радио – част, осећање за солидарност, љубав према ближњем, радовање туђим успесима и остварењима... Након таквог уочавања - тог Пилићара почели су да избегавају: рођаци, комшије, кумови, другови из војске... И сви други које је на разне начине желео да купи, прода, или препрода. Једном од својих бројних кумова загорчавао је живот ширењем разних лажи и трачева. И ко зна, куда би све то, са својом фабулом, одјездила и завршила се ова причица да се једнога дана нису удружили пилићареви кумови и направили му сачекушу на пијаци где је покушао „на слепо“ да „прода“ једног од њих. На тој истој пијаци, након што су га физички савладали, свезаног су га извели и у седећем положају, са дрвеном таблом обешеном на његовим грудима, на којој је писало – ПИЛИЋАР, поставили на једну тезгу. Затим је један од кумова, у улози продавца, преко мегафона огласио почетак и цену продаје. Понуда је била следећа: „Цена овог јадника износи онолико колико је неко спреман од присутних купца или пијачара  да плати за његову бездушност.“  После извесног времена појавио се један човек који је понудио један долар и то под условом да се Пилићар ослободи како би му се доделила „титула“ градског кловна, који би потом  сваког пијачног дана увесељавао пијачаре и њихове сиромашне купце. На крају ове приче, ваља истаћи, да су са њеним исходом сви били задовољни, па чак и пилићареви кумови који су на крају ослободили своје кумство од једне такве пошасти*.

·         Синоним за пилићарску пошаст је реч – свраб, кога се јако тешко ослободити, како на јави, тако и у сну.   

САЗНАЊЕ

(Теорија о опстанку врста живих бића)

                Сазнање је процес који одржава постојање и виталност: мишљења, писања и читања: људи, биљака и животиња. Без сазнања носорог не би знао да сам у мојој књизи песама НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.), на страни 33, објавио истоимену песму - Носорог. Неко ће рећи откуд биљкама и животињама способности да: мисле, пишу и читају. У суштини то је претпоставка с којом се највише петљају и баве песници. То у извесном смислу покушавају и филозофи, али много безуспешније због хроничних замуцкивања о која се стално спотичу и губе у лакоћи грађења и формулисања реченица. Сазнање помаже биљкама да се селе и пресељавају с једног на друго место, на коме у земљи има више влаге и минерала. У тим сеобама полени су њихови мисаони водичи и гласници, а зелено лишће радари уз помоћ којих они у својим сеобама стижу на боља, хумусом богатија и хранљивија станишта. Без сопособности сазнања ни пчелице не би препознале и разумеле музику ветра с којом он развејава полен за којим оне марљиво лете и сакупљају своје медено злато. Зато је феномен сазнања и низ узбудљивих прича које, попут оних из Библије, сведоче о мишљењу и писмености природе, којој никако не успева да се договори са људима да је сурово не уништавају. Сазнање је бајка у којој се бахати и неразумни људи понашају као у неким баснама у којима лове и крволочно убијају невине животиње, пале шуме и трују ваздух. Без чула сазнања планета Земља, на којој се и вода уз помоћ способности сазнања креће и кружи – била би једна глувонема и досадна пустара и пустиња без иједне зелене оазе. У мраку као када светлост престане да мисли.

БРОДОВИ/ ЛАЂЕ СА НЕПРОВИДНИМ ПОВЕЗИМА ПРЕКО ОЧИЈУ

                   

 (Скица за портрет спинованих „истина“)

                  Бродови/лађе неуморно плове с једног на друге крајеве простора, док им се на јарболима или катаркама, изнад крме и прамца вијоре заставе држава из којих су. На тим воденим путевима теретњаци, као најгломазнији ненаоружани „примерци“ из њихове импресивне заједнице различитих цивилних и војних пловила, углавном преносе бројне „расуте“ терете од пшенице, кукуруза и шећерне репе до угља, песка, шљунка и нафте. И низ других различитих роба „путују“ скривене у њиховим, углавном металним, утробама у којима су се некада, као у чувеним дрвеним галијама, налазила места за веслаче и робове. У тим утробама посебно су била чувани одређени боксови за смештај намирница којима су се хранили чланови посаде и друго особље. Појавом сателита означене су скоро све котиране тачке на нашој планети на којима се у воденим мега дубинама налазе бројни потопљени бродови/лађе са товарима које су носили, и са људима који су их послуживали. Али, ова причица није замишљена као робиња идеја већ написаних и богато илустрованих сличних прича, које се штампане налазе у разним: алманасима, годишњим календарима, уџбеницима, читанкама, лексиконима и енциклопедијама. Дух кода њене идеје ненадано је изронио из књижевних дубина њеног аутора, који последњих година сатима шета левом обалом Дунава, поред Апатина, ступајући у немушти дијалог са тим великим европским речним џином, чију мирноћу воде и немире њених таласа секу и пресецају бројни домаћи и међународни бродови и лађе. У том дијалогу се зачела ова причица, као жанровски конгломерат, отисака есејморфние лирике, прозних заврлзама, сатиричких жаока и епских притиска за линеарно и метричко обезбеђивање „смештаја“ у дугим, почесто предугим реченицама, за бројне речи, њихове везе (тетиве, споне и друге контакте са „примицачима“  ), сусретања, „карактера“ и надасве избора. И све то у засебним собама са високим комфором. Са посебним и одвојеним купатилима за „мушке“ и „женске“ именице. За собе са теретанама за глаголе. За салоне у собама за забаву придева и епитета. За собе, са посебним излазима на трим стазе за интерпункцијске знакове.

                А, овај писац, као несумњиви део тајне те идеје, необичне архитектуре њеног наратива, поиграо се са сопственом, готово метафизичком, жељом да преко мапе превоза и трансакција преноса бродских терета проникне у историјске карактере земаља из којих су ти бродови. И шта то уче њихова деца/ђаци (основци, средњошколци и студенти) из написаних књига за њихова знања? Да ли су то књиге засноване на правим чињеницама и подацима или су у питању разнобојна и разнотона спиновања, како би се сакриле истине и кривотворили резултати на семафорима историјских исхода? Да ли и шта, на пример данашњи ученици Јасеновца и Аушвица, за које се превози угаљ, пшеница, шећерна репа и соја, читају о тим својим местима док река њихове историје мало тече, а више понире? И зашто бродови и заставе под којим они плове ћуте и прећуткују неспиноване истине земаља из којих су? А, уз све то да их нико, док плове, тргују, па и ликују, не притиска и не дира. И зашто се чак и сателити, са непровидним повезом преко очију, одмичу од таквих слика на својим екранима, које не могу да избришу и када би хтели?  

НАГРАЂИВАЊЕ ИЛИ НАГРЂИВАЊЕ – ПИТАЊЕ ЈЕ САД?

                        Одувек су постојала, а оптимисти кажу и постојаће - лепа питања, чија естетска заносност је велика дужница храбрости, без које има више ружних него лепих одговора. Трновитост судбине, како питања, тако и одговора, тематски је позната, као једна од култних незаобилазности, многих филозофских расправа. Међутим, та „незаобилазност“, није повод писању овог текста, уз напомену да и, само, њено спомињање - угрожава овај „мали наслов“, илити га расплињава, па чак и разграђује. Његов аутор је, заиста,чудан писац и често неподношљиви разградитељ сопствених текстова. Али, да би се та разградња превентивно предупредила, спречила, зауставила, ваља подсетити, на наслов овог текста у коме се актуелизује питање дилеме – „награђивање, или нагрђивање“. У „малим насловима“ треба се због „прописане“ форме, па и текстуалне дужине, служити са што краћим одговорима. А, све то да би се сачувао дух компактне кратке есејморфне приче, која би примерице ради требала да изгледа овако:

                                „Награђивање би било високо вреднован, пре свега компетентно урађен посао, када га не би, годинама и деценијама, обављали синови чији су очеви, годинама и деценијама, били службеници, па и веома важни чиниоци, у ексјугословенским обавештајним структурама. Највићи број тих извршитеља је и данас, без обзира на националну, борачку, политичку и верску припадност, позициониран на важним државним пословима у Београду. Они, као такви и, пре свега, незамењиви оцењивачи, добро зарађују и још боље живе. И нико им не може ништа. У одређеним ситуацијама само се премештају са једног на друго саветничко, или помоћничко место, или ротирајући се из једног у друго министарство. Због такве „заштите“ поменута награђивања личе на жалосна нагрђивања. И све то моденски прилагођено курсу „машна, ташна...“, по могућности и ајфонизацији њихових неприслушкиваних комуникација. Зато се бројне награде данас деле на килограме и метре, као некада ордени заслуга за народ првог, другог или n-тог реда. На крају, када се награђивачи /нагрђивачи испраћају у „заслужене“ пензије, њиховој деци се, на истим опроштајним свечаностима, уручују решења којима се доживотно именују за в.д. награђиваче /нагрђиваче. И, где је свему томе крај – питање је сад, поготово када се одлучује ко ће сести у клупе академика САНУ? И Шекспир би се насмејао на овако постављено питање, јер чему оно његово „бити, или не бити“, када је њима „бити“ увек било доживотно орочено. И то, без обзира, на националну, верску или било коју другу припадност, пошто су они увек, попут масона, имали и поштовали само своја правила.“

                               Надам се да ће, иоле, луциднији читалац схватити да је у овом „малом наслову“ реч о нагрђивању, а Бога ми, и фаулирању интелекта просечног ненаграђеног грађанина Србије. 

ИГРЕ НА СРЕЋУ

(Песма за моју баку Саву)

            Моја бака Сава, блаженопочивша мајка моје блаженопочивше мајке Драгиње Драгице Мандић, девојачки Опачић, иначе Сократ(ице) мог детињства волела је да каже: „Е, моја децо, како би људи измислили игре на срећу да у својим животима нису доживљавали мале или велике несреће, па се наш мили Бог смиловао да им кроз игре на срећу макар мало надокнади губитке на њиховим несрећама?“. Сећам се да у време када је изговорила ту реченицу, коју сам забележио у мом малом жутом блоку, по формату најмањем из чувене серије „скицен“, с осталим њеним просократовским сентенцама, илити, изрекама, од игара на срећу у некој тадашњој југословенској држави,а која је владала за време мог детињства, од игара на срећу била је само тзв. државна лутрија. Са лозовима који су се штампали као дводелни тикети од две истобројне и истобојне перфориране половине. Једне године, ако ме сећање не вара, то је било неке из календарског низа осамдесетих прошлог века, бака Сава ми је у сну, уз осмех, поручила да хитно купим један цео дводелни лоз те фамозне државне лутрије. И купих ја како ми то пророчански поручи моја мила старица, коју сам много волео и исто толико обожавао, али нажалост само половину лоза, док сам за разлику преосталог новца, колико је износила цена целог лоза, купио паклицу цигарета Дрина. И дан данас ми је жао што је не послушах, што купих само пола лоза, па уместо целог добих само половину значајног добитка, који је извукао магични број купљеног лоза. Али, и то је било довољно за битно увећање нашег ондашњег и веома скромног породичног буџета. Прво што сам купио од новца тог добитка био је велики женски кожни новчаник, или буђелар како га је бака називала и никада имала, светле беж боје, који сам, уз букет црвених ружа, са радошћу једне недеље однео на бакин гроб у њеном селу Днопоље. У новчанику, поред неколико новчаница у мањим износима, ставио сам и један истргнути лист из мог малог жутог „скицен“ блока на коме је била записана моја песма На крају земље. Песма је била посвећена њој мојој баки миљеници и највећем филозофу мог детињства, па, ето, и из сличности тог разлога зато јој посвећујем и ову причу. А, успут хрлећи у неку имагинарну јутарњу шетњу, са осећањем да ћу је на тренутак срести у њој, застаћу прво, крај локалног православног храма саграђеног на левој обали Дунава, да бих јој на платоу одређеном  испред њега, са великом љубављу и захвалношћу што је постојала у мом животу - запалио свећу.

мај 2018. 

ДАН МОГ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ЕСЕЈУ

            Не сећам се тог дана, дана када сам се присајединио есеју, као форми мишљења, говора и реаговања чак и на појаве које то не заслужују. Мислим да сам тог датума почео да користим и распоређујем редизајнирани профил трошења мисаоне енергије, економичније и штедљивије него пре док сам писао само поезију и по који некролог и за оне који су мислили да не знам да нису прочитали ни један мој текст. И поред тога што не могу да се сетим када је био тај дан, мислим да баш тада није падала киша, нити су тамни облаци покушавали да је проспу на жедну земљу војвођанских паора. По мом сећању о свему оном иза, на путу који сам прошао као основац, пубертетлија, средњошколац и студент, осећам да је то био стандардно обичан дан када се, или у коме се, људи рађају и умиру, када свим тим исходима, на свој бруталан начин, доприносе све лошији услови живљења.  У жељи да помогнем у разумевању: емоционалних, социјалних, интелектуалних, па и националних неразумевања – умислио сам да ћу мојим есејима распетљати нераспетљиве чворове аналитичко-синтетичких  вибрација у пољу утврђивања идентитета времена, које се кретало и креће кроз светове: клима, еволуција,револуција, војних пактова, различитих типова демократије, па и информационих технологија, које су срушиле природу и карактер цивилизације од пре непуне две децеије. У тим мојим ирационалним ишчекивањима рационалних одговора почео сам да пишем есејморфне текстове. Ових дана спремам се да један такав напишем и о Створитељу. Ко зна, да ли ће то бити увод у моју есејморфну студију о феномену недодирљивости пред којом је све краће време за коначно размицање завеса са излога њене невидљивости? И, ко зна шта је од те невидљивости склоњено, а шта остало, вероватно, без ДНК трагова?

ЕПИДЕМИЈА ПОВЛАШЋЕНИХ САХРАЊИВАЊА

                Епидемије су увек биле драматичне појаве, које су шириле страх и панику од заразних болсети и смрти. У зависности од ширине свог опсега оне прерастају у пандемије, а постоје и њихови специјални или квалификовани облици које медицина познаје под појмом ендемија. У овом кратком уводу ваља подсетити и на податак да епидемије харају и у животињском свету, али под именом епизоотије. Епидемије нападају и биљке у ликовима заразних болести, које ветар преноси развејавајући као полен, а у чијем каталогу суровости се посебно истиче коровско чудовиште амброзија, која у својој близини алергијски напада и људе.   Речју, епидемије спадају у сурове негативце и „посетиоце“ људског здравља и мира. Оне су највише налике на староримске и крсташке казнене експедиције у историји света познате по неописивим свирепостима, а против којих се, нарочито наспрам колере и куге, човек супротстављао и борио уз помоћ огња и ватре.

                У нашем савременом добу у моду је ушла епидемија повлашћених сахрањивања божијих рабова. Епидемија, која је драматично поделила места на гробљима и покојнике на заслужне и остале. На великане и невеликане. Бојим се, као што би то рекла, да је жива, моја мудра, по мајци, бака Сава, да се таква подела озваничила без консултација и консензуса са Створитељем, те да су у свему томе умешани прсти прљавих и корумпираних бирократских руку. Руку без образа. И без образа којих никада није ни било на лицима таквих: ругоба, сподоба, креатура и авети.Најружније је што се таква пракса сахрањивања одвија у тренутку постојања „идеолога“ са устима пуним прича о једнакости у људским правима, поготово када се о њима преминулима одлучује у њихово име, као када се на католичка гробља нису могли, нити смели, укопавати православци и Јервреји. И, када је и Харон био толико збуњен да се морао повући из преноса таквих разлика. Један од наших српских велеградских новинара, који се годинама бавио истраживањем ове теме, недавно ме је назвао преко телефона и упитао, да ли имам нека сазнања о постојању прописа који регулишу ове неправде, те да ли су, на неком министарском, градском или другом локалном нивоу, транспарентизоване „одлуке“ о таквим деобама и то са образложењима.

                Наравно да није добио одговор од мене, а и како би, када се моји одговори не заснивају, илити, не темеље на бирократским прописима и политикама, које бирократију фантомски  узгајају као марихуану. Оно што најбоље знам о сахрањивању годинама се дешавало у малом подунавском градићу Апатину на северу Србије. А, реч је о загарантованој једнакости сахрањивања грађана, која се морално и финансијски спроводила новчаним средствима месног самодоприноса у висини од један одсто, који су грађани плаћали за живота, да би их, после његовог престанка, њихове породице „бесплатно“ сахраниле, али не у алејама великана и заслужних грађана, јер таква места на гробљима једнакости не постоје.   

ZORAN M. MANDIĆ U ANTOLOGIJI "NOVO RASPEĆE"

                                        PESNICI IZ ANTOLOGIJE “ NOVO RASPEĆE”

УЗИМАМ ТЕ ИЗМЕЂУ ПРСТИЈУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УЗИМАМ ТЕ ИЗМЕЂУ ПРСТИЈУ

Узимам те између прстију

са медом паучине

стављам на хартију

међу ненаписаности

међу неописаности

Грубо постављен привид

открива ми твоје лице

у мојој невидљивости нема решења

за бољи поглед

не цртам те

уместо уметности молим се

молим се увек истим речима

увек истим уздасима

потпуно нечујним да би ометале

друга молења

како јелеп дан насред свевишње

празнине

како ветар с њом суверено струји

кроз мое сопство и не да ми да се

предомислим

Песма (стр. 57) из књиге УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР (Просвета, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, 2000)  

ЛИРСКИ СНАЈПЕРИСТ ЗОРАН М. МАНДИЋ

Душан Стојковић

ЛИРСКИ СНАЈПЕРИСТ ЗОРАН М. МАНДИЋ

                 Нова књига ОДБРАНА ИЗБОРА Зорана М. Мандића је троделна. Њени циклуси / поглавља / мини књиге су: „Систем“ (нови мали наслови), „Одбрана избора“ (нове песме) и „Мишљења и коментари“. Овај лирски троугао има свој систем: први и трећи део обухватају прозу; лирика је у срцу књиге. Мaндић је одувек био лирски архитекта. Желимо ли његове збирке да упоредимо са делима неког ликовног уметника, најпре нам на памет пада италијански гравер и архитекта Ђовани Батиста Пиранези који је остао познат по призорима римских рушевина и фантастичним сликама грађевинских ентеријера, посебно степеника на њима. Наш песник је одувек био мајстор при избору наслова својих збирки. Довољно је присетити се само неколиких међу њима: Кораци сумње (1971), Упутство за опстанак (1982), Нишан (1990), Бизарна математика (1991), Цитати (1992), Наспрам чуда (1994), Цитати и друге песме (1996), Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем (1997), Бог у продавници огледала (2010), Кафкина фонтана (2012)... Један од најпровокативнијих и нејефектнијих је овај – Одбрана избора – који је понела збирка пред којом се налазимо. Могуће да је лако, чак и онда када изгледа неизмерно тешко, одлучити се за нешто и одабрати управо то, али много је теже оправдати (посебно када се о нечему тако флуидном као што је поезија ради) управо учињен избор пошто је он био бирање између читавог снопа понуђених, или могућих, опредељења за која унапред не можемо знати камо би нас одвела.  Архитектонским складањем својих песничких збирки Зоран М. Мандић се прикључује сјајној дружини песника који су били математичари или су математику одлично знали (Омер Хајам, Новалис, Едгар Алан По, Луис Керол, Стефан  Маларме, Ежен Гилвик, Рејмон Кено, Жорж Перек, Жак Рубо...). Њихове песме, између осталог, никако занемариво, плодови су, суптилна комбинација, и композиција, лирске математике. Оне спајају, сасвим симбиотички, математику и музику.

                Мали наслови ни по чему, осим можда по томе што се њихов наслов заиста често сведе на једну или на две речи, мали нису. У њима се говори о суштинском, о ономе што осликава епоху у којој јесмо, а многи од нас се понашају као да нисмо, те стварно ти који тако чине и нису, јер у правом животу за њих, беживотне, мимо живота, непрестано крај њега, и нема места. Они су непрекидни извањци; Мандић је непрестано у срцу ствари, онај ко описиваном / опеваном налаже / допушта да само о себи проговори / пропева, постане књижевна, једнако као што је животна била – чињеница.

                Треба ли да се осистемимо? Без система, у рукама смо хаоса. Из њега смо се извадили онога трена када је Бог био приморан да ограничи људску неограничену слободу која се одмах изметнула у нешто што са слободом никакве праве везе није имало. Десет божјих заповести ољудиле су човека, али је овај од тог трена почео да се понаша као морални преступник који се с њима рве. Слободу, ограничену да би уопште слобода била, он је схватио као ропство из којег мора по сваку цену, па и по цену главе – о моралу да и не говоримо – потражити излаз.

                Мандићева прозна, али и песничка, реченица налик је на кафкијанску. Стога што бежи, поготову од присилне, необавезне, суштински неодговорне, метафоризације казаног. Нарочито у малим насловима, Мандићева реченица вибрира својом рационалношћу. Показује како у рукама правих мајстора (такав је био Кафка, такав је и Мандић) и она зна да задобије сликовитост особеног типа. Ону која мишљу зрачи. Не мора се слика само на слику свести. Слика се и осликава, али и промишља. И мисао је њен прави дом.

                Мандић је посегао за неколиким, потенцијалним, неологизмима (један од „задатака“ које овакве речи испуњавају јесте: „покрити“ оно што досад уочено у довољној мери није било, или се осматрало на погрешан и површан начин): аргументарница, богодечији, доказнарница, радозналка, успоменарница. Довољан је један једини пример да се види како песник звуком (асонанцама и алитерацијама),  влада, а без њега лирске музике нема: „обруче, заруче, уруче, препоруче, прируче или поруче. Било да одруче…” („Руке“). Песник се на томе не зауставља. Служи се и рефренским почецима реченица. Чак се они и из једног текста у наредни селе. Навешћемо само један пример. То се дешава са скулпурама мог малог града (в. „Скулптуре“ и „Ретровизор“).

Лирско се из Мандићевих песама сасвим слободно сели у његове мале наслове. То ћемо илустровати тако што ћемо навести прегршт синтагми и песничких слика: „тужни срам“ („Руке“); „видео океан људског ока“ (Исто); „цвркуте... кругова“ („Ретровизор“); „мирисна тамност песме“ („Делови загубљених јеванђеља“); „гадно пролепшавамо“ („Излог 4“); „Мала места су као ћораве кутије у којима живе слепци“ („Мала места“); „уморним шетајућим месом“ („Неколико спојених прилога за портрет празнине“); „престрашен заборав“ (Исто); „зарђали језик“ (Исто). Зоран М. Мандић и иначе, спајањем својих малих наслова и правих песама у једну целину, показује како за њега поезија и лирска проза, поезија и есеј, никако нису међусобно омеђени, поготову не неким непревладивим границама. Једнако као што је његова проза лирска, и његова поезија не заборавља наративно и храни се есејистичким. Његова дела не желе да знају ни за какву жанровску подвојеност.

                Текст о рукама (песник бележи шта је о њима говорила његова мајка) можемо довести у далеку везу са чувеном песмом „Руке“ Жермана Нувоа.

                Homo opus, по песнику, запрема и Теслин опус, али и опусе тениских турнира. Човек се не може делити на мање значајан и битан део. Он је целина. Живи свим што чини: и оним што мисли, и оним што сања.

                Издваја се и поетичко-аутобиографски есеј „Тамо где припадам“.

                У малим насловима имамо дијалог (и лирски, и есјистички), а не монолог. Увек се подразумева други с којим се разговор, размена мишљења успоставља. Дијалог је заједничка су коб. Без њега се тапка у месту. Постаје се духовни мртвац. Или аутократски наредбодавац. Постоји, поред политичке, и језичка диктатура. Она је једнако опасна као и политичка. Треба се клонити и песничке диктатуре до које се приспева када се јајоглаво прихвата унапред скројено мишљење и вредновање. Глава на рамену служи нам да (пр)оценимо шта је шта и ко је ко.

                Поред језичког мелодијања, у Мандићевим је малим насловима и промишљање онога о чему други писци готово никада не размишљају. Мали наслови су можда текстови о малим стварима, али мале стваре су те које чине велики живот. Без малих ствари ни нас нема. Ствари које нас окружују, једнако као и оно што у нама бивствује, морају се сагледати другим, посебним и особним наочарима како би се открила њихова бит. Тек тада заслужују да се у нову целину уклопе.

                Трагична је прича „Помирење“ о Карађорђу и Милошу, минералној води у коју се се преметнули. Наводи нас да се, помало хуморно, приупитамо да ли се оне, смешане, понајлакше пију? Прави психопортрет је „Причало“.

                Постоји у овим прозама гледање у себе, око себе, иза себе... Читава поетика гледања мерло-понтијевска. У игри су и опипи. Тактилне, визуелние, аудитивние... сензације. Али, ту су и психолошки пипци којима додирујемо све што нас окружује, све што из себе лансирамо е да би оно изван нас присутно опколило и нама, нашем искуству и нашем певању, присајединило.

                У огледу „Ретровизор“ налазимо и следећи мисаони увид: „Откриће би можда било у сазнању да је визуелна композиција слике живота састављена у формату мозаика, али знати га саставити, сложити, тако да би сваки његов део искористио своје аутономно право да буде обухваћен местом које му припада?“ У истом есеју пише се и како постоји „ ... рат између слика и времена у коме се оне одвијају...“

                Зоран М. Мандић експлицитно излаже своју поетику: „Да би изгурао причу писац непрестано мора да има на уму да се грађа за њу налази у њему“ („Шетња“); „Писати књигу о неком захтева дијалог са чулима“ (Исто); у истом тексту заговарајући шетњу као подстицај имагинације, попут Мирослава Мандића, писац призива перипатетичку књижевност; „ ... свака књига, која може, или не мора, да се чита, има свој имагинарни излог. И онај његов стаклени параван, који стварност дели од њене нестварности...“ („Излог 1“); „Никада ми није било јасно шта је теже: смишљање или рађање песме.“ („Песма“);  може се – и треба – „писати неречима“ (Исто); „Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести интелектуалног немара скупљача туђег перја“ („Скупљачи туђег перја“).

                Постоји шетња лавиринтом текста. Једнако, и архив као сећање. Архив је нашем писцу симболичка замена за време. У исти мах, и оно само. Песници „торбари“ – лактароши су, гузоње, борци за привилегије и незаслужена признања и награде које се у њиховим рукама у нагрде претварају.

                У више текстова пише се о излозима: они нам нуде истовремено и оно што је испред и оно што је иза њих. Продире се иза огледала. Ја се непрекидно сучељава са Другим. Макар са другим Ја. Неко иза мене, гледаоца, хоће да види мојим очима оно што ја гледам. Стаклени зид не спречава, управо стога што је стаклен те прави зид и не може да постане, спој / преплет спољашњег и унутрашњег, њихово сливање и стапање. Међа која се ту јавља, привидна је, она које као да нема. Може да се загледа у утробу изложеног а да се притом не открије шта се у нама скрива, како се, и у шта, изложено преобраћа.

                Поднаслови малих наслова отварају се са „о“. Најчешћа реч, она која приказано амбивалентним чини, нагони нас да се определимо, прочитамо прочитано још једном, јесте илити. Мандићеве прозаиде, снимци, и ментални, доживљеног и опаженог, могу се упоредити са мини есејима који се јављају у чувеним Митологикама Ролана Барта.

                Погледамо ли оне међу њима који обилују цитатним реминисценцијама (на пример, „Жал за описом мог доживљаја Дон Кихота“), пристижемо до кратке, нове, апокрифне, субјективне без сваке сумње, мини историје светске књижевности, и теорије књижевности уз то.

                Треба ли да изаберем антологијски мали наслов, определио бих се за „Неколико спојених прилога за портрет празнине“. Издвајам и, синтаксички „исцепкано“, „Осећање“, као и мини есеје „Песма“, „Писац“. Уколико реши да објави ново, дорађено, издање антологије српских мини есеја, нови Течни кристал, Зоран Богнар не би могао да избегне Мандића као једног од сржних аутора у њему, оног чији мали наслови у себи збирају сав течни кристал микро-есеја.

                Зоран М. Мандић је несумњиви poeta doctus, један од најбољих које српска поезија уопште има, али, притом, он остаје у прикрајку – без зрнца тога, никада праве, поготову велике, а њој поезија песника о којем пишемо изван сваке сумње припада, нема – и  poeta ludens.

                „Одбрана избора“ почиње, и јесте, улазак у Харонов воз. Бира се начин смрти. Живот је смрт у трајању. Живот је поправни испит / из одбране избора.

                Мандићеве песме веома често немају интерпункцијске знаке. Прва реч сваког стиха готово увек почиње великим словом.

                Његово писање кретање је и лавиринтом написаног. Палимпсестна работа. Кукавички је потез сваког песника: усамити се. Узношење је: разликоваћу се од свих. На песничком Олимпу има места за више Богова. Побуњеник је увек сам, али прави побуњеник сања о томе да се и сам обожи. Он не исцрпљује занат и умеће и дар који има на непрекидну, незауставиву побуну. Побуном се почиње, освајањем окончава.

Када, на пример, у песми „Смрт у котарици колача“, „налетимо“ на стих Кад год зацвили мисао у напетости, присетимо се чувене  Ракићеве песме „Мисао“. Мандић нам открива, и у својим песмама и у својим прозама, које је то, разнородно, друштво којем се он прикључује: Сапфо, Сократ, Овидије, Макијавели, Емерсон, Толстој, Достојевски, Ван Гог, Кафка, Јесењин, Мајаковски... Као и Бошко Томашевић, но мање од њега, и Мандић је, једним – цитатним – сегментом свога певања прави песник библиотеке. Али и из његових песама – као и из дела Томашевићевех уосталом – струје непатворени животни сокови,  комбиновани са фрагментима снова којима се лечи сваки  страх од неписања (“Смрт у котарици колача“). Постоје и „приче“ у песмама. И дијалошке. Уношење елемената сновиделног. Сан који се инкорпорира у јаву, навлачи њено рухо. Брисање граница временских, али и оних које би међиле реално са измаштаним. Допеваним / досањаним. У песми „Једна слика једно сећање“ су и стихови: Мали сто / потпуно наг. Тако се, у песми „Зима 2012“, пева, персонификовано, о топлој кутији погледа, замрзлом  надутом трбуху Дунава и чају са Сунцем. Природа се ољуђује. Људи покушавају да се с њом стопе, макар она била и потпуно хладна, зимска, ледена.   

                У песми „Недостајање“ Недостајање је као / Свраб.

                У оној насловљеној „М. Б. Душанић лирик“, том дрхтавом тексту, говори се о лирици живота и смрти. Песник који је прави песник, својим ДНК учествује у правој поезији која одбацује, тако што их руши, све песничке бакциле који је непрестано загађују, покушавајући да је инфицирају баналношћу, несмислом, поетофразама, општим местима, лажним прапорцима, украденим ђинђувама.

                Како Мандић твори / гради песничку слику? Епифанијски, блеском. Менталном стрелом. Његове слике налик су на харпун. Оне су од меса и крви. Дрхтаве. Илуструјмо то примерима побраним из песме „Једна слика једно сећање“: зидова нарушеног здравља  / рупама за ексере; мирис патње руке; шољице за рај; У једном се јаству тако нађоше два слепца / Крадљивац и Покрадени. Из Ван Гогове сиротињске собе песник је „однео“, макар у песми, своју збирку Никада нисам написао песму коју сам могао да напишем и тако је оголио несретног сликара, учинио га неспособним да одбрани оно што се одбранити не дâ.

                Добра љубавна песма она је која се зове „Обећана љубавна песма“. Једнако и  „Не знам“ из које издвајамо следећа места: На месечини њено се тело / претварало у боју сањивог сунца; врата страха; нага сенка успомене.

                Постоји читав спектар најразноликијих, „дубинских“, песничких слика у Мандићеву песништву: Свет увек постоји после / После тридесете Исус се одао себи / Напустивши усамљене јахаче / апокалиПСЕ („Самоћа“); Припадам само својој болести / Писању /  Оном што увек није („Нико ме неће препознати“); Бојим се да ћу писати и / Кад престанем да пишем / Страхујем од тог усуда / Као што се он плаши мојих / Одрицања / И тако по ваздан /  Стојимо један наспрам другог / Немајући куд него право / На двобој / А моји секунданти су моје песме („Бојим се да ћу писати“); (Мајци) Не смем да јој кажем / Чак и на крају ове песме / Да ћу писати и када престанем да пишем / Да ћу волети и када престанем да волим / Да ћу живети и када престанем да живим / Да ћу себе потражити у праху / А онда из њега побећи у светлост / Одакле сам и дошао / Одакле ћу се поново и вратити / Да пишем и када престанем да пишем (Исто); Лица и наличја / Несређених разнобојних папира / Разбацаних по угловима главе / На цртежима незакљученог памћења („Трула јабука“).

                Мајка је често „јунакиња“ ових песама. Она која подучава: животу учи. И доброти.

Сатирична / критичка песма је „Човек који је хтео да ме купи“. Попут ракије од трулих јабука је и поезија непесника, неталентованих лирских опсенара, поетских башибозлука.

                „Ангажованој“ поезији припада песма „Избеглице“.

                Хуморна је „Илузија“ – песма у којој се пева како је песник добио Нобелову награду за књижевност за своју збирку Србија у дубоким водама. Она се може довести у везу са, такође хуморном, песмом коју је, тада стогодишњи, чилеански песник Никанор Пара испевао говорећи како је крајње време да му се Нобелова награда додели јер нема превише времена да чека да га она задеси.

Потенцијални неологизми које смо изнашли у Мандићевим песмама су љубичанствен, римоловац и човекологија.

Поетички стихови његових песама, оних које он зида („Трула јабука“), казују нам како се песма неспутано креће паклом, чистилиштем и рајем и како је она рефлекс мисли и звука / Час на јави а час у сну („Филип“). Мандић назива Бошка Томашевића академиком алхемије. То исто могао би да каже с једнаким правом и за себе. (Ако неће то да учини, уместо њега – урадићу ја.) У „Крајњој личној причи“ пева – дефинишући тако своју поезију – о есејморфној песми. Основна његова песма управо је то.

Најбоље песме у књизи су „Бојим се да ћу писати“, „Зашто сам престао да сањам“, „Исповест“ и, надасве, „Мандић“. У последњој споменутој,  дуго сањаној песми, лирска се пређа обмотава око срца / Када онемоћа / Када избушено месо постане од / Срчаних удара и превелике љубави у / Коју је упадало као у дубоки снег / Ево ме с обе стране / Хармоније и дисхармоније / Мандић наспрам Мандића с оним / Средњим словом М. Мандић песник истовремено се спаја и ратује с оним (о)певаним Мандићем, те ни сам не зна – и није то уопште важно – који је он од њих двојице, ако их уопште двојице и има, ако онај З.М. М. из песме не излази слободно у реални живот, а онај који пева о њему не „ускаче“ у песму, а да притом, ни један ни други, нису свесни како су заменили своја места, ако се уопште о било каквој замени места ради, и може радити, пошто је поезија за овог песника, увек, и у овој – већ сада треба написати, не само антологијској, већ и великој песми српске поезије – једини песников дом, онај без којег ни њега као песника нема, а њега има, једино има, само онда када се писању песама препусти. Јер, њима, и у њима, живи.  

Својим песничким „малим насловима“ Зоран М. Мандић је максимално проширио подручје лирског. Приближио је прозу лирици толико да су његови мини есеји истовремено и песме у прози, а његове праве песме и мини есеји. У његовом књижевном делу мисао се не одваја од емоција. Проосећана мисао следи  рефлексивне емоције. Песнику је певање попут сећања. Пише се читавим телом. Свим чулима. Наученим. Одсањаним. Наслућеним. Нема никаквих граница. Предвајања, одвајања, елиминације. Певање је увек преливање преко руба. Поунутрашњивање спољашњег; оспољавање унутрашњег. „Мешање“, синестезијско, сензација које су нам једна чула добавила са онима које су плод неких других. 

                Песник је, у својој лековитој поезији, приспео до густине зрелости. Мисао која се у њој често находи, пошто је срцем прострујала, цури низ прсте.

                 

                Мишљења и коментари су разноразни прозни текстови у којима је присутан критички, не ретко и сатирички, набој пошто песник не жели, никако не жели, да затворених очију прође поред оног што се крај њега дешава и што живот којим живимо, не ретко такође, правом животу краде и претвара у нешто о чему се тешко довољно критички може прозборити.

                Мета песникове критике су, на пример, многобројни, и све бројнији, наши књижевни фестивали на којима се „мувају“ непрестано исти гости, тобожњи песници од којих за многе нико ни у њиховој рођеној земљи ништа не зна. Размена „добара“је: ја штампам теби да би ти штампао мени, китим те наградом да би ме и ти својом окитио. Ако награде нема, може се она часком створити, ионако их још увек немамо пет стотина, а поједини међу нашим лауреатима још увек нису њих сто накачили на своје јуначке непесничке груди. Није важно што се новац неразумно арчи, што потпуна недемократичност условљава фалш изборе у уметничким групацијама и, сасвим нормално, довођење на функције у њима оних који никаквих функција достојни нису. Оно што се кува и што кусамо права је „књижевна мусака“. Писци – најчешће они за које би тек требало доказати како то уопште јесу – кукају на државу, једнако као и уредници часописа који су се изметнули, без икакве уређивачке политике која би се о њима ваљано постарала, у праве часописне купусаре. Чланарние се преобраћају у харач а да притом ни они који их плаћају ни они који то не чине ни на који начин н не учествују у књижевном животу и немају никаква права.

                Зоран М. Мандић скреће пажњу на неколике сасвим скрајнуте књиге и њихове писце узалудно се надајући како може нешто да покрене у свеопштем нашем књижевном и културном мртвом мору. У питању су давни Пчелар – Нови пчелар (1810) Аврама Максимовића, афоризми др Добривоја Зечевића, часопис Збиља Момира Лазића, Криво дрво Стојана Богдановића. Скреће пажњу на, за живота некритички одбациваног, великог песника Николу Цинцара Попоског од кога је наша, незналачка, књижевна критика сасвим непотребно направила књижевни случај. Пише о себичним антологијама књижевних глупости. Уводи у игру у властита кокошија прса млитаве удараче – јајаповце.

                Одличан је есеј „Одбрана поезије са освртом на дунавске муке Нарциса“ у којем се спомињу „снајперисти снова“ и устврђује како поезија не једе прозу, а како проза „сања поезију“.

                Посебно су драгоцени полемички есеји објављени у пожаревачком часопису Браничево у доба уредниковања Александра Лукића: „Друго лице лица Србије (Мали прилог обраћања Великој историји безчашћа)“ и „Ханибалов шатор“. Они су били покушај „проветравања“ наше књижевности, пун убитачне ироније. Њима се Зоран М. Мандић придружио групи писаца окупљених око овог часописа (Мирослав Лукић, Бошко Томашевић, Александар Лукић, Мирољуб Милановић, Александар Б. Лаковић, Љиљана Ђурђић, Предраг Чудић...) која је покушала да нашу књижевност сагледа из новог угла, служећи се погледом искоса који су заговарали Душан Матић и, потом, Сава Дамјанов. Није им тада то пошло за руком (зли волшебници су се дубоко у земљу укопали и дебеле жиле одаслали на све стране), али то не значи да им неће успети никад. Ни они не смеју да допусте себи да одустајници постану.

                Одбрана избора и више је него одбранила избор онога што се у књизи обрело.

                                                                                                                                             

         Овај текст у форми поговора објављен је у књизи "Одбрана избора" (Књижевна заједница "Борисав Станковић", главни и одговорни уредник Мирослав Цера Михаиловић, рецензент Ђорђе Д. Сибиновић, Врање, 2018) Зорана М. Мандића, (стр. 207-222)

НОВА КЊИГА ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                            НОВА КЊИГА ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                            У четвртак 19. јула 2018. године из штампе се, у издању Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ из Врања на челу са Мирославом Цером Михаиловићем, као главним и одговорним уредником, појавила нова књига песника, есејисте и књижевног критичара ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Књига је на 228 страна објављена под насловом ОДБРАНА ИЗБОРА. Књигу као рецензент потписује познати шабачки и београдски књижевник Ђорђе Д. Сибиновић. На штафелају насловне корице књиге налази се чувена слика „Христ који носи крст“ шпанског ренесансног сликар Ел Грека (1541-1614). У поговору књиге, који је, на двадесетак страна, под насловом „ЛИРСКИ СНАЈПЕРИСТ ЗОРАН М. МАНДИЋ“ написао Душан Стојковић, један од најистакнутији савремених српских књижевних критичара навдено је:

„Нова књига Зорана М. Мандића је троделна. Њени циклуси (поглавља) мини књиге су: „Систем“ (нови мали наслови), „Одбрана избора“ (нове песме) и „Мишљења и коментари“. Овај лирски троугао има свој систем: први и трећи део обухватају прозу; лирика је у срцу књиге. Мандић је одувек био лирски архитекта... Зоран М. Мандић је несумњиво poeta doctus, један од најбољих које српска поезија уопште има.“. 

ЉУБАВ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЉУБАВ

Одгонетање смисла речи

није тумачење смисла

И смисао као и речи зависи од

начина сопствене историје

од првих нацрта

од цртежа знака

Изгледа да љубав има најсигурнију

историју

она не зазире од графичког

гестуалног

вербалног

виртуелног

визуелног

њу пропуштају све мембране

и она која је утемељена на

ваздуху

на тајни да ваздух чува

Тајну

Нема тог прекидача

који љубав може да искључи

нити сенке без које она не би

могла самостално да постоји

Одгонетање љубави траје

колико траје и ваздух

Она је вршњакиња и најнебескије

Тајне   

ОДМЕТ(НИК)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОДМЕТ(НИК)

(О једначењу живљења речи у српском језику – прилог интелекту правописа)

                И реч „одмет“, као „измет“, живи у српском  језику, пре свега, као означитељ ружног, оног најружнијег, што се складишти и неразумно носи у човековим цревима. Ове две речи значењски поспешују и бодре једна другу у поступку отварања расправе о неправедно и неразумно истиснутим речима из српског језика. А, судбина истиснутих из употребе српских речи више је него  поразна, или боље рећи - кукавичка. На место истуснутих речи у српском језику су се без плаћања икаквих: станарина, накнада, чланарина, или пореза – безобразно сјатиле, настаниле и одомаћиле бројне туђице из речничких складишта других језика: турског, немачког, француског, италијанског и енглеског. И, управо овај закључак потегао је у мени жељу да своје есејморфне „мале наслове“ ораскошим са још једним промишљањем, као што је и истакнуто у наслову – речи „одмет(ник)“ са задржавањем на корену „одмет“. И, то поредбено с речју „измет“, дакле - нешто што је поступке издвајања и одвајања корена речи од њихових наставака, као у речи „одмет(ник)“ произвело, и прозвало, радозналу слободу спајања наставка „ник“ са речју  „измет“. Резултати таквих поступака воде ка лепоти нових српских речи какве су: „одмет(ник)“, „предвод(ник)“, „“губит(ник)“, „умет(ник)“... А, лепоте, без обзира, на годишта својих рођења, су неуништиве и очаравајуће. Оне су те које мотивишу осмишљавање свега што је за судбину сваког народа – драгоцено, као језик. Као фонетско савршенство српске ћирилице. У одбрану тог типа лепоте у Србији треба да стану све њене: државне, просветне, културне и остале институције, од оних школских и високо образовних, па све до централе владе и њених министарстава и канцеларија, јер, само уз постизање тог јединства може се даље у  развоју и одбрани националног и језичког идентитета. И његовог наслеђа. А, све то уз наук и опомену да је трагедија ако се олако уништава национално језичко благо. И његова врела и рудници. Јер, Срби су без српског језика и српске ћирилице, као српски језик и српска ћирилица без Срба. 

ПЕВАТИ СА АНЂЕЛИМА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕВАТИ СА АНЂЕЛИМА

Певати са анђелима

када они певају углас

са најуспављивијим мирисима ружа

више је од песме

која може да се чује даље од ње

негде у дубини мора

у срцу облака

или на некој другој висини

што се примиче оној изнад своје

и никада се не спушта

и никада се не враћа

Певач висина своју песму пева

међу даровима анђела

само су речи његове

и тихи размаци који их деле

Он пева о сунцу и камену

о цвету које сунце мирисом и росом храни

о непоновљивој белини снега

о вечности зеленог хлорофила

о небу и киши

о птици и цвркуту

Он пева и не прећуткује занос

са хиљаду других заноса у стиску

чаробне моћи загрљаја

Певач увек пева као да изговара своје име

у цик зоре у којој ће први запевати

немиром сав у песми обузет

с песмом од узбуђења што је изговара

пред анђелима у песму претворени

од песме начињену песму што казује

Певач пева пред анђелима

Песма (стр. 36-37) из књиге УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР (Просвета, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000)