ЗОРАН М.
МАНДИЋ
НЕ ЗНАМ
На месечини њено се тело
претварало у боју сањивог сунца
Лелујало је између затамљене
подлоге песка и пригушеног сјаја
Одраза
Са обода сна
прилазио сам јој полако
тише од самог себе
Нагост јој се увлачила у скулптуру
преко које се нагињала страст
Јав нијансе из речника противуречних
Витгенштајнових коментара боја
Испред врата страха
дрхтурила је у мени
помисао да могу да је узмем
Оклевање у незнању
пратило је минусе осећања о
њеном љубавном акту са ваздухом у
песку
над којим се ноћ незаинтересовна
свлачила и облачила
онако како лавица будно мотри на
еротске идеје свог успаваног мужјака
У дну акта видео сам тамни пролаз
задах лавиринта пред којим се повлачи сан
Тек нагнут над раскрижјем њених
испескарених удова осетио сам мучнину
интероперабилне пруге којом тутњи воз
способан и да превезе страст у погрешном
Правцу
Стењући гледала је у Месец или мене
Не знам
Као да се све завршило пре него што је
почело
Али ту ноћ понудила ми се и
нага сенка успомене
Нема коментара:
Постави коментар