ЧЕТИРИ ПЕЈСАЖА ДАНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЧЕТИРИ ПЕЈЗАЖА ДАНА

1.

Дан је изашао у шетњу

као никад

бео

мек попут свиле и

свилен попут детета

Гледао сам га

а ништа нисам видео

Хтео сам било шта да упамтим

на њему

трунку

крхотину

Он је био без једног јединог

детаља

Ходао је без ногу

гледао је без очију

про-мицао без тела

дисао без померања

Како ли ме је онда приметио

када је тако брзо нестао

између светла и ваздуха

без сведока

2.

Дан је отишао на спавање

Сваки његов одлазак

одвија се у непознатом правцу

Нико не зна

шта сања и шта му се догађа

када није

Тајна његовог кревета једнака је

тајни невидљивости

у коју ступа кад јесте

Он свако своје непостојање

пажљиво преспава

3.

Занимљива су маштања о

ноћним доживљајима дана

Начинима на које он заводи ноћ

Дан уме да буде комотан у

љубавним авантурама

Скоро до пред саму смену

вршља по унутрашњости ноћи

од једног до другог узбуђења

од мушке до женске слике

И не да јој мира чак ни онда

када се она претвори у њега

4.

По читав дан

дан грли ваздух

тишину

улице са виком

сва места све детаље

покретне и непокретне

Он нема имовине

нити иког да би му нешто оставио

не поклања дарове

чак ни љубавницама

Сав је усредсређен на себе

Из те самољубивости потиче

његова непажња према

хиљаду метафора

које га као добри пастири

сенче

славе

тумаче

реферишу

објављују

Он је по њима једна од

најважнијих неописивости

нешто мало мања од времена

које не може да се

сенчи

слави

тумачи

реферише

објвљује

Песма (стр.33-35) из књиге УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР (Просвета, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000)