МАНДИЋЕВО „ПРОЗНО ТРАГАЊЕ“
НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА
„НАШ ТРАГ“
На страницама часописа за
књижевност, уметност и културу „НАШ ТРАГ“, који у Великој Плани, као оснивач
издаје Друштво „Траг“, са суиздавачима: Библиотеком „Радоје Домановић“ и Театром “Витомир Стефановић Вита“, такође
из Велике Плане, а који, као главни и одговорни уредник, уређује Милан Р.
Симић, познати савремени српски афористичар, књижевни критичар и добитник више
књижевних награда, у свом, недавно изашлом, броју 1-4/2018, објављено је
неколико наслова из рукописа нове есејморфне прозе ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Мандићу
је у Блоку „Прозно трагање“, под заједничким именом „Пилићари“ објављен скуп од
седам есејистичко-прозних промишљања: „Пилићари“, „Сазнање (Теорија о опстанку
врста живих бића)“, „Бродови/лађе са непровидним повезима преко очију (Скица за
портрет спинованих „истина“)“, „Награђивање или нагрђивање – питање је сад?“,
„Игре на срећу (Песма за моју баку Саву)“, „Дан мог присаједињења есеју“ и
„Епидемија повлашћених сахрањивања“.
ЗОРАН М. МАНДИЋ
ПИЛИЋАРИ
Пилићари нису они људи који у свом поседу имају фарме пилића и друге перади са
посебно одвојеним одељцима, или, боксовима за узгој расних петлова. Зато их и
не треба тражити у речницима ветерине и лексиконима фармера. Они то име користе
као покривач испод кога су сакрили ралоге због којих их тако зову, називају,
означавају, ословљавају...
Наслов Пилићари, који се на овај, или онај, начин увукао у
овај мој текст, који жанровски треба да следи језик мојих препознатљивх „малих
наслова“, мотивационо припада заједници изазова, које писци, као и пролазници
са „изоштреном“ перцепцијом, срећу и препознају на улицама. У парковима и
супермаркетима у којима се сваког дана организује лов на артикле са акцијским
ценама. Па ко су онда ти Пилићари?
Према тумачењу моје умне, по мајци, баба Саве – то су пре
свега лоши људи склони, како је она волела фигуративно да каже, разним
марифетлуцима. Од оних, који су започињали одређеним добро смишљеним
подметачинама, а завршавали се озбиљним фауловима свих , који би им се нашли на
путу остварења њихових сулудих идеја. Једнаставно, ти лоши људи желели су
себично за себе једнако све заслужено и незаслужено. И не само да нису разумели
разлику која је делила та два појма, већ их је и вређао сваки покушај да им се
то стави до знања, како би стали у ред иза оних са чулима, васпитањем и мером
за стрпљење, толеранцију и поштовање одређених правила и моралних вредности.
Али, изван овако наведеног теоријског контекста пилићарске незаситости и
материјалистичке алавости треба се послужити језиком приповедача. А, једна од
тих послуга могла би да гласи овако.
Био једном један у неком граду на северу неке средњоевропске
државе – човек звани Пилићар. Тај надимак је добио након што су његови
сународници уочили да је он на тезгу своје „продавнице“ ставио све с чим га је
бог даривао пре него што се радио – част, осећање за солидарност, љубав према
ближњем, радовање туђим успесима и остварењима... Након таквог уочавања - тог
Пилићара почели су да избегавају: рођаци, комшије, кумови, другови из војске...
И сви други које је на разне начине желео да купи, прода, или препрода. Једном
од својих бројних кумова загорчавао је живот ширењем разних лажи и трачева. И
ко зна, куда би све то, са својом фабулом, одјездила и завршила се ова причица
да се једнога дана нису удружили пилићареви кумови и направили му сачекушу на
пијаци где је покушао „на слепо“ да „прода“ једног од њих. На тој истој пијаци,
након што су га физички савладали, свезаног су га извели и у седећем положају,
са дрвеном таблом обешеном на његовим грудима, на којој је писало – ПИЛИЋАР,
поставили на једну тезгу. Затим је један од кумова, у улози продавца, преко
мегафона огласио почетак и цену продаје. Понуда је била следећа: „Цена овог
јадника износи онолико колико је неко спреман од присутних купца или пијачара
да плати за његову бездушност.“ После извесног времена појавио се
један човек који је понудио један долар и то под условом да се Пилићар ослободи
како би му се доделила „титула“ градског кловна, који би потом сваког
пијачног дана увесељавао пијачаре и њихове сиромашне купце. На крају ове приче,
ваља истаћи, да су са њеним исходом сви били задовољни, па чак и пилићареви
кумови који су на крају ослободили своје кумство од једне такве пошасти*.
· Синоним
за пилићарску пошаст је реч – свраб, кога се јако тешко ослободити, како на
јави, тако и у сну.
САЗНАЊЕ
(Теорија о опстанку врста живих бића)
Сазнање је процес који одржава постојање и виталност: мишљења, писања и читања:
људи, биљака и животиња. Без сазнања носорог не би знао да сам у мојој књизи
песама НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.), на страни 33, објавио истоимену
песму - Носорог. Неко ће рећи откуд биљкама и животињама способности да: мисле,
пишу и читају. У суштини то је претпоставка с којом се највише петљају и баве
песници. То у извесном смислу покушавају и филозофи, али много безуспешније
због хроничних замуцкивања о која се стално спотичу и губе у лакоћи грађења и
формулисања реченица. Сазнање помаже биљкама да се селе и пресељавају с једног
на друго место, на коме у земљи има више влаге и минерала. У тим сеобама полени
су њихови мисаони водичи и гласници, а зелено лишће радари уз помоћ којих они у
својим сеобама стижу на боља, хумусом богатија и хранљивија станишта. Без
сопособности сазнања ни пчелице не би препознале и разумеле музику ветра с
којом он развејава полен за којим оне марљиво лете и сакупљају своје медено
злато. Зато је феномен сазнања и низ узбудљивих прича које, попут оних из
Библије, сведоче о мишљењу и писмености природе, којој никако не успева да се
договори са људима да је сурово не уништавају. Сазнање је бајка у којој се
бахати и неразумни људи понашају као у неким баснама у којима лове и крволочно
убијају невине животиње, пале шуме и трују ваздух. Без чула сазнања планета
Земља, на којој се и вода уз помоћ способности сазнања креће и кружи – била би
једна глувонема и досадна пустара и пустиња без иједне зелене оазе. У мраку као
када светлост престане да мисли.
БРОДОВИ/ ЛАЂЕ СА НЕПРОВИДНИМ ПОВЕЗИМА ПРЕКО ОЧИЈУ
(Скица за портрет спинованих „истина“)
Бродови/лађе неуморно плове с једног на друге крајеве простора, док им
се на јарболима или катаркама, изнад крме и прамца вијоре заставе држава из
којих су. На тим воденим путевима теретњаци, као најгломазнији ненаоружани
„примерци“ из њихове импресивне заједнице различитих цивилних и војних пловила,
углавном преносе бројне „расуте“ терете од пшенице, кукуруза и шећерне репе до
угља, песка, шљунка и нафте. И низ других различитих роба „путују“ скривене у
њиховим, углавном металним, утробама у којима су се некада, као у чувеним дрвеним
галијама, налазила места за веслаче и робове. У тим утробама посебно су била
чувани одређени боксови за смештај намирница којима су се хранили чланови
посаде и друго особље. Појавом сателита означене су скоро све котиране тачке на
нашој планети на којима се у воденим мега дубинама налазе бројни потопљени
бродови/лађе са товарима које су носили, и са људима који су их послуживали.
Али, ова причица није замишљена као робиња идеја већ написаних и богато
илустрованих сличних прича, које се штампане налазе у разним: алманасима,
годишњим календарима, уџбеницима, читанкама, лексиконима и енциклопедијама. Дух
кода њене идеје ненадано је изронио из књижевних дубина њеног аутора, који
последњих година сатима шета левом обалом Дунава, поред Апатина, ступајући у
немушти дијалог са тим великим европским речним џином, чију мирноћу воде и
немире њених таласа секу и пресецају бројни домаћи и међународни бродови и
лађе. У том дијалогу се зачела ова причица, као жанровски конгломерат, отисака
есејморфние лирике, прозних заврлзама, сатиричких жаока и епских притиска за
линеарно и метричко обезбеђивање „смештаја“ у дугим, почесто предугим
реченицама, за бројне речи, њихове везе (тетиве, споне и друге контакте са
„примицачима“ ), сусретања, „карактера“ и надасве избора. И све то у
засебним собама са високим комфором. Са посебним и одвојеним купатилима за
„мушке“ и „женске“ именице. За собе са теретанама за глаголе. За салоне у
собама за забаву придева и епитета. За собе, са посебним излазима на трим стазе
за интерпункцијске знакове.
А, овај писац, као несумњиви део тајне те идеје, необичне архитектуре њеног
наратива, поиграо се са сопственом, готово метафизичком, жељом да преко мапе
превоза и трансакција преноса бродских терета проникне у историјске карактере
земаља из којих су ти бродови. И шта то уче њихова деца/ђаци (основци,
средњошколци и студенти) из написаних књига за њихова знања? Да ли су то књиге
засноване на правим чињеницама и подацима или су у питању разнобојна и
разнотона спиновања, како би се сакриле истине и кривотворили резултати на
семафорима историјских исхода? Да ли и шта, на пример данашњи ученици Јасеновца
и Аушвица, за које се превози угаљ, пшеница, шећерна репа и соја, читају о тим
својим местима док река њихове историје мало тече, а више понире? И зашто
бродови и заставе под којим они плове ћуте и прећуткују неспиноване истине
земаља из којих су? А, уз све то да их нико, док плове, тргују, па и ликују, не
притиска и не дира. И зашто се чак и сателити, са непровидним повезом преко
очију, одмичу од таквих слика на својим екранима, које не могу да избришу и
када би хтели?
НАГРАЂИВАЊЕ ИЛИ НАГРЂИВАЊЕ – ПИТАЊЕ ЈЕ САД?
Одувек
су постојала, а оптимисти кажу и постојаће - лепа питања, чија естетска
заносност је велика дужница храбрости, без које има више ружних него лепих
одговора. Трновитост судбине, како питања, тако и одговора, тематски је позната,
као једна од култних незаобилазности, многих филозофских расправа. Међутим, та
„незаобилазност“, није повод писању овог текста, уз напомену да и, само, њено
спомињање - угрожава овај „мали наслов“, илити га расплињава, па чак и
разграђује. Његов аутор је, заиста,чудан писац и често неподношљиви разградитељ
сопствених текстова. Али, да би се та разградња превентивно предупредила,
спречила, зауставила, ваља подсетити, на наслов овог текста у коме се
актуелизује питање дилеме – „награђивање, или нагрђивање“. У „малим насловима“
треба се због „прописане“ форме, па и текстуалне дужине, служити са што краћим
одговорима. А, све то да би се сачувао дух компактне кратке есејморфне приче,
која би примерице ради требала да изгледа овако:
„Награђивање би било високо вреднован, пре свега компетентно урађен посао, када
га не би, годинама и деценијама, обављали синови чији су очеви, годинама и
деценијама, били службеници, па и веома важни чиниоци, у ексјугословенским
обавештајним структурама. Највићи број тих извршитеља је и данас, без обзира на
националну, борачку, политичку и верску припадност, позициониран на важним
државним пословима у Београду. Они, као такви и, пре свега, незамењиви
оцењивачи, добро зарађују и још боље живе. И нико им не може ништа. У одређеним
ситуацијама само се премештају са једног на друго саветничко, или помоћничко
место, или ротирајући се из једног у друго министарство. Због такве „заштите“
поменута награђивања личе на жалосна нагрђивања. И све то моденски прилагођено
курсу „машна, ташна...“, по могућности и ајфонизацији њихових неприслушкиваних
комуникација. Зато се бројне награде данас деле на килограме и метре, као
некада ордени заслуга за народ првог, другог или n-тог реда. На крају,
када се награђивачи /нагрђивачи испраћају у „заслужене“ пензије, њиховој деци
се, на истим опроштајним свечаностима, уручују решења којима се доживотно
именују за в.д. награђиваче /нагрђиваче. И, где је свему томе крај – питање је
сад, поготово када се одлучује ко ће сести у клупе академика САНУ? И Шекспир би
се насмејао на овако постављено питање, јер чему оно његово „бити, или не
бити“, када је њима „бити“ увек било доживотно орочено. И то, без обзира, на
националну, верску или било коју другу припадност, пошто су они увек, попут масона,
имали и поштовали само своја правила.“
Надам се да ће, иоле, луциднији читалац схватити да је у овом „малом наслову“
реч о нагрђивању, а Бога ми, и фаулирању интелекта просечног ненаграђеног
грађанина Србије.
ИГРЕ НА СРЕЋУ
(Песма за моју баку Саву)
Моја
бака Сава, блаженопочивша мајка моје блаженопочивше мајке Драгиње Драгице
Мандић, девојачки Опачић, иначе Сократ(ице) мог детињства волела је да каже:
„Е, моја децо, како би људи измислили игре на срећу да у својим животима нису
доживљавали мале или велике несреће, па се наш мили Бог смиловао да им кроз
игре на срећу макар мало надокнади губитке на њиховим несрећама?“. Сећам се да
у време када је изговорила ту реченицу, коју сам забележио у мом малом жутом
блоку, по формату најмањем из чувене серије „скицен“, с осталим њеним
просократовским сентенцама, илити, изрекама, од игара на срећу у некој тадашњој
југословенској држави,а која је владала за време мог детињства, од игара на
срећу била је само тзв. државна лутрија. Са лозовима који су се штампали као
дводелни тикети од две истобројне и истобојне перфориране половине. Једне
године, ако ме сећање не вара, то је било неке из календарског низа осамдесетих
прошлог века, бака Сава ми је у сну, уз осмех, поручила да хитно купим један
цео дводелни лоз те фамозне државне лутрије. И купих ја како ми то пророчански
поручи моја мила старица, коју сам много волео и исто толико обожавао, али
нажалост само половину лоза, док сам за разлику преосталог новца, колико је
износила цена целог лоза, купио паклицу цигарета Дрина. И дан данас ми је жао
што је не послушах, што купих само пола лоза, па уместо целог добих само
половину значајног добитка, који је извукао магични број купљеног лоза. Али, и
то је било довољно за битно увећање нашег ондашњег и веома скромног породичног
буџета. Прво што сам купио од новца тог добитка био је велики женски кожни
новчаник, или буђелар како га је бака називала и никада имала, светле беж боје,
који сам, уз букет црвених ружа, са радошћу једне недеље однео на бакин гроб у
њеном селу Днопоље. У новчанику, поред неколико новчаница у мањим износима,
ставио сам и један истргнути лист из мог малог жутог „скицен“ блока на коме је
била записана моја песма На крају земље. Песма је била посвећена њој мојој
баки миљеници и највећем филозофу мог детињства, па, ето, и из сличности тог
разлога зато јој посвећујем и ову причу. А, успут хрлећи у неку имагинарну
јутарњу шетњу, са осећањем да ћу је на тренутак срести у њој, застаћу прво,
крај локалног православног храма саграђеног на левој обали Дунава, да бих јој
на платоу одређеном испред њега, са великом љубављу и захвалношћу што је
постојала у мом животу - запалио свећу.
мај
2018.
ДАН МОГ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ЕСЕЈУ
Не
сећам се тог дана, дана када сам се присајединио есеју, као форми мишљења,
говора и реаговања чак и на појаве које то не заслужују. Мислим да сам тог
датума почео да користим и распоређујем редизајнирани профил трошења мисаоне
енергије, економичније и штедљивије него пре док сам писао само поезију и по
који некролог и за оне који су мислили да не знам да нису прочитали ни један
мој текст. И поред тога што не могу да се сетим када је био тај дан, мислим да
баш тада није падала киша, нити су тамни облаци покушавали да је проспу на
жедну земљу војвођанских паора. По мом сећању о свему оном иза, на путу који
сам прошао као основац, пубертетлија, средњошколац и студент, осећам да је то
био стандардно обичан дан када се, или у коме се, људи рађају и умиру, када
свим тим исходима, на свој бруталан начин, доприносе све лошији услови
живљења. У жељи да помогнем у разумевању: емоционалних, социјалних,
интелектуалних, па и националних неразумевања – умислио сам да ћу мојим есејима
распетљати нераспетљиве чворове аналитичко-синтетичких вибрација у пољу
утврђивања идентитета времена, које се кретало и креће кроз светове: клима,
еволуција,револуција, војних пактова, различитих типова демократије, па и
информационих технологија, које су срушиле природу и карактер цивилизације од
пре непуне две децеије. У тим мојим ирационалним ишчекивањима рационалних
одговора почео сам да пишем есејморфне текстове. Ових дана спремам се да један
такав напишем и о Створитељу. Ко зна, да ли ће то бити увод у моју есејморфну
студију о феномену недодирљивости пред којом је све краће време за коначно
размицање завеса са излога њене невидљивости? И, ко зна шта је од те
невидљивости склоњено, а шта остало, вероватно, без ДНК трагова?
ЕПИДЕМИЈА ПОВЛАШЋЕНИХ САХРАЊИВАЊА
Епидемије су увек биле драматичне појаве, које су шириле страх и панику од
заразних болсети и смрти. У зависности од ширине свог опсега оне прерастају у
пандемије, а постоје и њихови специјални или квалификовани облици које медицина
познаје под појмом ендемија. У овом кратком уводу ваља подсетити и на податак
да епидемије харају и у животињском свету, али под именом епизоотије. Епидемије
нападају и биљке у ликовима заразних болести, које ветар преноси развејавајући
као полен, а у чијем каталогу суровости се посебно истиче коровско чудовиште
амброзија, која у својој близини алергијски напада и људе. Речју,
епидемије спадају у сурове негативце и „посетиоце“ људског здравља и мира. Оне
су највише налике на староримске и крсташке казнене експедиције у историји света
познате по неописивим свирепостима, а против којих се, нарочито наспрам колере
и куге, човек супротстављао и борио уз помоћ огња и ватре.
У нашем савременом добу у моду је ушла епидемија повлашћених сахрањивања
божијих рабова. Епидемија, која је драматично поделила места на гробљима и
покојнике на заслужне и остале. На великане и невеликане. Бојим се, као што би
то рекла, да је жива, моја мудра, по мајци, бака Сава, да се таква подела
озваничила без консултација и консензуса са Створитељем, те да су у свему томе
умешани прсти прљавих и корумпираних бирократских руку. Руку без образа. И без
образа којих никада није ни било на лицима таквих: ругоба, сподоба, креатура и
авети.Најружније је што се таква пракса сахрањивања одвија у тренутку постојања
„идеолога“ са устима пуним прича о једнакости у људским правима, поготово када
се о њима преминулима одлучује у њихово име, као када се на католичка гробља
нису могли, нити смели, укопавати православци и Јервреји. И, када је и Харон
био толико збуњен да се морао повући из преноса таквих разлика. Један од наших
српских велеградских новинара, који се годинама бавио истраживањем ове теме,
недавно ме је назвао преко телефона и упитао, да ли имам нека сазнања о
постојању прописа који регулишу ове неправде, те да ли су, на неком
министарском, градском или другом локалном нивоу, транспарентизоване „одлуке“ о
таквим деобама и то са образложењима.
Наравно да није добио одговор од мене, а и како би, када се моји одговори не
заснивају, илити, не темеље на бирократским прописима и политикама, које
бирократију фантомски узгајају као марихуану. Оно што најбоље знам о
сахрањивању годинама се дешавало у малом подунавском градићу Апатину на северу
Србије. А, реч је о загарантованој једнакости сахрањивања грађана, која се
морално и финансијски спроводила новчаним средствима месног самодоприноса у
висини од један одсто, који су грађани плаћали за живота, да би их, после
његовог престанка, њихове породице „бесплатно“ сахраниле, али не у алејама
великана и заслужних грађана, јер таква места на гробљима једнакости не
постоје.
Нема коментара:
Постави коментар