ПЕВАТИ СА АНЂЕЛИМА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕВАТИ СА АНЂЕЛИМА

Певати са анђелима

када они певају углас

са најуспављивијим мирисима ружа

више је од песме

која може да се чује даље од ње

негде у дубини мора

у срцу облака

или на некој другој висини

што се примиче оној изнад своје

и никада се не спушта

и никада се не враћа

Певач висина своју песму пева

међу даровима анђела

само су речи његове

и тихи размаци који их деле

Он пева о сунцу и камену

о цвету које сунце мирисом и росом храни

о непоновљивој белини снега

о вечности зеленог хлорофила

о небу и киши

о птици и цвркуту

Он пева и не прећуткује занос

са хиљаду других заноса у стиску

чаробне моћи загрљаја

Певач увек пева као да изговара своје име

у цик зоре у којој ће први запевати

немиром сав у песми обузет

с песмом од узбуђења што је изговара

пред анђелима у песму претворени

од песме начињену песму што казује

Певач пева пред анђелима

Песма (стр. 36-37) из књиге УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР (Просвета, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000)