ЗОРАН М. МАНДИЋ
(ПРО)СИПАЊЕ МОЗГА
Понирем
кроз оне дубине
које
саме настају
отварањем
главе и
не
престају да зује у
ушима
као
знак за узбуну
као
пропали знак који се
уморио
опомињући
те
Пропадам,
летим
с
ногама окренутим сунцу
и
чврсто склопљеним зубима
(устима)
да ми
не испадне душа
и ко
зна колико ћу тако (про)падати
с
мозгом који може да ми испадне
сваког
трена и
размаже
се у мраку
Ова песма,
заједно с песмама Клавир и Преваспитавање, објављена у часопису ПОЉА (Нови Сад)
у броју 287 / јануар 1983.
Нема коментара:
Постави коментар