ЗОРАН М. МАНДИЋ
ДОБРО ЈУТРО
ДОБРО ЈУТРО
Најлепши почетни
Свакодневни
Поздрав је
Добро јутро
Још ако пирка
ветрић
Док га на плус јунских
Двадесет степени
изнад нуле
Изговараш и
Упћујеш неком ко
још увек
Спава и сања да не
мора
Да се пробуди
И као што рекох
Још ако при том
Пирка блажени
Ветрић и
Чује се шкрипа
Док бројни укућани
и
Суседи отврају
прозоре и
Подижу ролетне на
њима
У те две речи уз
Обавезно
пристављање воде за
Црну кафу у џезви
за двоје
Као да је скупљена
сва
Суштина
Подземна
Надземна и
Небеска
Вангоговски
обојена
Дубоким тоновима
боја
Пре свега жуте
Суштина
Осећања природе и
У њој
На њеној
неодољивој
Постељи
Сањивог лика
Успаване лепотице
Која би још да се
не буди
Да се не дира
Без обзира на
мирис
Скуване јутарње
кафе
Који допире из џезве
на столу
Усред увек лепог
Расположеног и
Будног јутра
Јутро у петак 21.
јуна господње 2019.
ЈА
(Антибиографске
цртице)
Пре свега
ЈА сам ЈА
Који никада не
жели
Да буде неко други
За кога је његова
Поезија
Његова ствар
Ја сам онај који
верује
Да негде у
васељени
Постоје одређена
Преклапања
Макар једног
делића
Мога ЈА
Мене
Неупућеног баш у
све
Божије трикове и
Намештаљке
Због тога и пишем
тако
Како и колико
Осећам своју
несигурност
Стваралачку
Филозофску
Логичку
Метафоричку
Егзистенцијалну
Политичку
Не верујући да ћу
икада
Савладати да се
Савршено изражавам
у
Свему
Рани почетак
четвртка, 13. маја господње 2019.
ТИ
Ти си онај
Наспрам
Неко
Са акредитацијом
Коју ти је као
Свим осталим
Појединцима и
поједнинкама
Издао
Уред за
становништво
Пролазности а
Оверио јавни бележник
Или нотар
Један од свих
Света који се без
Заустављања врти у
каљави
Круг
Другима се неке
ствари
Допадају код тебе
Мада је много
Ужасно много више
Твојих недопадања
За која си сам
крив
Не зато што упорно
пијеш
Америчку кока-колу
Пушиш џоинт и
марихуану
Што ти непрестано
расте
Стомак као
трудници
Већ зато што ниси
Ни пола од пола од
Оног што мислиш да
јеси
Због тога си
Одавно почео да
Нервираш многе око
себе
Познанике и
непознанике
Али пустимо сада
то
Када се зна
Да нико не може
никог да
Мења
Нити има право на
то
О чему је веома
суптилно
Говорила наша
мајка
Док смо одрастали
Брат Душан
Ја и наши идеали
Што се брзо
преметнуше у
Љигаве илузије
Али не бој се да
ћемо те икад
Оставити на цедилу
Чак и онда када се
буде пуцало
Са свих страна као
на
Кошарама и
Паштрику
Не бој се
Нисмо ми рођени и
одгајани
За издајице
Ми волимо ЋИРИЛИЦУ
И њену СЛОЖНУ
БРАЋУ од
Тридесет слова
Са квачицама и без
њих
ТИ си ТИ
С нама и без нас
Чувај то јер се
За то не стаје
двапут у ред
Уочи Ноћи књиге, 14. јуна господње 2019.
МИ
Ми нисмо
диносауруси
Нити би нам
пасовале
Њихове одевне коже
Више смо месождери
Него биљоједи као
они
Много смо мањи
Због сулудих трка
за
Каријерама
Славама
Паркинг местима и
Сновима за
Бесмртношћу
Наш квар је у
Незнању и немоћи
Да престанемо да
будемо
Ми
А они су показали
Одлучоност
Када су повукли
обе
кочнице
ножну и ручну
и склонили се са
мапе фауне
свог времена.
Диносауруси су
ипак
Безбрижније живели
Без пасоша
Текућих рачува и
Возачких дозвола
А заљубљивали су
се и
Волели у својим
Заједницама
Много искреније
него
МИ
При крају друге
јунске недеље
Господње 2019.
ВИ
Ви ретко говорите
Као пријатељи
Рођаци или комшије
Углавном се
понашате
Као психијатри
Који нису
студирали
Медицину
Који у односу на
њих
Имају много
заједничког
Него што су
рaличити
Најсличнији онима које
Стално испитују
они други
Притајени међу
Расходованим
сенкама
Господо
ВИ
Због вас је свет
крцат
Гомилама
информација
Које више ником не
требају
Ни псима
луталицама
Поготово данас
када се више
Не пишу историје догађаја
Исхода
Резултата и
болести
Понедељак, 17.
јуна господње 2019.
ОН
Он нас увек
Посматра и
Не да нам да се
Опустимо
Да непотребно
Спустимо поглед
Мислећи да смо
Занемарени
Да се неко
прогурао
Испред нас
Да смо могли више
Од оног
Што нам је припало
Као и свима
осталима
Од данас
Од пре
Од сутра
Једнако
Без примедби на
вагу
На којој је
(из)ваган
Наш појединачни
део
Он нас неуморно
Подсећа и учи
Да редовно бришемо
музге
Са стакала кроз
која гледамо
Јер у уфлеканом
свету
Свака нова
флека је
Неподношљив терет
Који се тешко
помера
Од једне до друге
тачке
Спаса
Уторак, 18. јуна господње 2019.
ОНИ
Они
То смо
Ми и
Ви
Бројке
Које бележе
Уносе и
разврставају
Бирократе и
бирократкиње
По бројним
владиним и
Министарским
агенцијама и
Уредима
ОНИ
Постоје најизразитије
У оквирима
заједница
Својих
незадовољстава и
Алавих вибрација
Највећи део њих су
Окорели
материјалисти
Који поред онога
Што им је мили
Бог дао
Непрестано џандре
и
Ћапају од других
Слабијих од себе
Чине то
Као крволочне
звери
Изелице
Они
Више ништа не
читају
Као да су
неписмени
Са гађењем
заобилазе
Зграде и прилазе
Библиотека и
центара за
Културу
Понешто се
разумеју у
Тачскрин телефоне
Потпуно несвесни
њиховог
Ухођења
Све у свему остаје
и чека се да
Бог приступи
реконструкцији
Ликова једнина и множина
Својих својих
рабова и рабкиња
Макар на неколики
сати
Пре него што
огласи фајронт и
За сва времена
угаси светло и
Спусти ролетне
мрака
На свим вратима и
прозорима
Живота
Уочи Ноћи књиге, 14. јуна господње 2019.
АТЕНТАТ НА БЕКЕТА
Видех недавно
На једној старој
Фотографији
Како замишљен
Семјуел Бекет
У дугачком зимском
Капуту
И у добро
угланцаним
Црним кожним
ципелама
Седи на неком џаку
Поред једног
контејнера
Можда баш у
Лондону
Да ли се то Бекет
још увек
Премишљао и
Ломио у себи
Пре него што се
одлучио
Да посети у
затвору
Опаког атентатора
Који му је из
чиста мира
Зарио нож у груди
и
Умало га није убио
И ево доказа
Да замишљени Бекет
Не чека увек Годоа
На свету недељу
9.јуна господње 2019.
МИЛОШЕВИЋ И ТИТО
Ово није политичка
песма већ
Покушај загонетног
самеравања
Мишљења оних којих
данас има доста
А богобајжљиво не
умеју или не смеју да кажу
Да су или да нису
Слободан Милошевић
и Јосип Броз Тито
Били политички
гиганти или тако нешто
Сваки у свом пуном
историјском
Радном и
политичком времену
Можда је то зато
што се још увек
Како једни тако и
други
А Бога ми и они
трећи и сви остали
Боје њихових сенки
које
Чувају њихове
мирнодопске и ратничке
Трагове
Мислим да се у
овој мојој песми
И не баш тако
огољеној
Може то и овако
упитно промишљати
Ако неће они да
мисле и пишу
Ко ће онда ако не
гласно ЈА
Макијавелистичког
песника
Рецимо ове
слбодарски непристрасне
Лирске творевине
Али не да би ОН у
њој наводио воду само
На воденицу својих
симпатија
Према једном или
другом
Како слободно
рекох
Политичком гиганту
Да ли према Србину
Слободану због његовог
Умилног надимка -
Слоба или
У какву корист за
Хрвата Јосипа са
Апстрактним
аустроугарским
Шпицнаметом – Тито
И одмах да се
оградим незнањем
По коме не знам
како ће и на шта ће
Ова песма испасти
до свог краја
Али знам да сам
некад написао и негде објавио
Да је ПРАВА ПЕСМА
она
Која добар део
свог тока тече неповезано
А онда при крају
тока покаже
Слику свог ушћа
Али пре него што у
његову велику воду
Умочим стопала
својих песничких ногу
Рећи ћу да је
Слободан Милошевић
жестоко волео Српкињу
Мирјану Марковић
А Јосип Броз
Личанку из Српске Лике
Јованку
Будисављевић
Нажалост данас су
све четворо њих
Блаженопочивши
божији рабови и рабкиње
Уместо да се у
некој бањи у Дејтону или Рамбујеу
Друже
Купају
Заједно ручају
На палубама
парадних бродова
Галеба или
једрењака Јадрана
И шта бих ја онда
поред толико њихових
Дружења и пловидби
У овој песми радио
са
Мешањем у њу
политичких или филозофских есеја
Уморан од писања
како нових тако и старих стихова
Непристрасних како
рекох
Као што ћу рећи да
се добро сећам
Казивања песника
Пере Зубца
Како је са сузама
у очима састављао зборник
Песама посвећених
Титу након што је
4. маја 1980.
године
Напустио овај свет
Не сачекавши да се
увери
Шта ће бити или
неће бити
После смрти Слободана
Милошевића
И не би сличног
издања после његовог одласка
По мишљењу многих
Срба и њихових историчара
Последњег СРПСКОГ
СУВЕРЕНА
А што је увек
најгоре када вршљам по својим сећањима
Припада у једном
од њих
Изјави једног
књижевног критичара
Који је за Зубчев
постхумно објављен зборник
Песама посвећених
Титу написао
У зборнику све мој
до мога
А
многи од тих изабраника како се прича
У неким северним
деловима Србије
Страсно су
куповали све примерке тог зборника
Када би налетели
на њих у неким књижарама
Старинарницама и
комисионима да би их потом
Још страсније
спалили на ломачи свог учешћа
У сраму или
У очају туге
И као што то све
турбулентније бива и ори се
На све смешнијим и
пристраснијим страницама
Јадне историје
Данас све што се
мање и стишаније помиње Тито
Све више и бурније
одјекује жал за
Слободаном
Милошевићем
А то може и
другачије да се каже и пита
Ако не за њим
За ким онда
Али одовор на то
питање нека остане и препусти се
Вајним
историчарима
Њиховим
саветницима и шаптачима
Из отаџбине и
иностранства
На двадесети рођендан Резолиције 1244 Уједињених нација
господње 2019.
АНДРЕЈ
Ништа још не знам
о њему
осим да је ту
поред
у парку са
шишаркама и
скулптурама
да све више
разуме простор
између два дрвета
међу клупама и
тобоганима
љуљашкама и клацкалицама
час у дечијим
плавим колицима
час на бициклу с
оцем која га
упознаје с градом
и одводи на
Дунав
Опчињава га вода
док с
пуним устима
чоколаде и
десетак тек
пристиглих зубића првака
улази у њу
као у пластични
базен насред
дворишта у
Ћетковићевој 73
Још увек је шкрт
на речима
Не посеже за
семантичким триковима
реченица малих или
растегљивих као
Памперсова пелена
или као тек
реченица на помолу
као свитање као
гласић у одрастању
који ће их гурнути
изнутра док их
буде срицао на
српском
немачком
мађарском
енглеском
Када буде читао
овај текст
(неко ће знам
одмах рећи – песму)
2036.
у својој
двадесетој разумеће лакоћу читања
која је у њој
заобиђена
која је део плана
о будућем полиглоти или пак
ревносном власнику
дедине математичке
библиотеке
Зато не бринем што
је
Андреј тек на
почетку као слово А
што је на почетку
свих почетака
што то поређење
невино поткрада метафору из
слова Ч
Ч као друго име за
машту или као З из
Песме о малој Зоји
Језик поезије је
компликован рекла би
мала девојчица Ч
Поготово ако се
зна да
поезија мора знати
да може
рачунати на мене
међу онима који не
разумеју да сам
Андреја на мојим
фотографијама сликао очима и
погледима који су
силазећи с портрета његовог
деде Душана хитали
да уселе душу малог полиглоте и
наследника чудесне
математичке библиотеке
На растанку с
поспаним Андрејем
мала ми Ч рече
Зоки да ли знаш да
је у овој твојој песми
Започела представа
о одрастању једног милог дечака
Андреја
И да знаш да ће та
песма бити уврштена у
Антологију твојих
најлирскијих представа о
нама теби
најмилијим ликовима из ризница
маште и стварности
коју ћу ја
саставити
У Апатину, 18. јула 2017. год.
СЕЋАЊА ПОД КЉУЧЕМ
Постоје сећања
Под кључем
За која је најбоље
да
Остану вечно
Закључана
А да кључ бачен
У неку далеку и
Дубоку воду зарђа
Заувек
У њеном
непровидном
Понору
Непожељна сећања
На људе највише
Боле
Због њихових
убадања
Отровним бодежима
Тачно у срце и
Његову збирку
Незакључаних
успомена
Које попут песка у
пустињи
Подижу адреналин
Високо до небеса
Са чијих висина се
најасније
Виде људи
Огрезли у љубомори
Зависти и мржњи
Како се са
отровним
Сечивима у крвавим
рукама
Врзмају у суровом
кругу
Злочина
Попут безглавих
мува
Вребајући невине
жртве
Да им у сред срца
Зарију отровно
сечиво
Зато сећања на
такве
Злочинце
Треба бацити у још
дубље
Најдубље провалије
Јер то нису људи
ни звери
Које су боље и
подношљивије
Од њих
На дан
установљавања у Србији -
доживотне робије,
господње 2019.
ПОГЛЕД ИЗ БОЖИЈЕ
ФОТЕЉЕ
(Још једна моја
еколошка песма о
Творцу, Христу и
љубави)
Он
Творац
Све (над)гледа
И не мисли се
ваљда да то
Он не чини
Да је незаинтересован
Као лош отац и
Лоша мајка
Као нестрпљиви
вајар кула
Од песка
Као онај створ
Који је увек нешто
Између
Неког и Никог
Он је свеприсутан
попут
Сунчеве светлости
и
Теслиног светла
Које можеш упалити
на
Нијагариним
водопадима а у
Истом трену
Угасити у његовом
родном
Селу Смиљану
Он се непрестано
јавља
У облику
непролазно одрживе
Љубави и Христове
вере у
Њу
Творац се често
спусти на Земљу као
Падобранац скоком
из авиона
Он то чини да би
обрисао
Сузе природи
Наврле због
злочинстава и
Других недела
учињених
Људском руком
Творац је увек
Иза и испред нас и
Никада нас не
оставља на цедилу
Среда, 26/јун/господње 2019.
