КУМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КУМ

            Не знам – зашто, ни одакле ми то да се, мало-мало, поново враћам на причу о „сведочењу“, које је у традицији, код Срба, познато као институција „кумства“. А, могао бих, ево и сада, концентрисан, логичан и потпуно смирен, као „било покојника“, како је то својевремено сјајно песнички и дубоко сликовито у једној својој песми - изговорио Владимир Владимирович Мајаковски, да о кумству напишем есеј, који би се анализирао и о коме би се дискутовало на неком филозофском, па и филолошком факултету у Србији, Русији и где све не. Могао бих, само када бих био сигуран  да у том писању нећу емоционално „планути“, као хепо коцкица, при свакој помисли на лик „кума“, који се у мој живот (у)везао са оном врстом и карактером  љигавости, коју заједно: Мајаковски, Достојевски и Чехов, не би били у стању да лако и језички пријемчљиво, опишу и теоријски лоцирају на неко од места типологије примера са којима баратају психологија и њена „сестра“ - психоанализа. За неверовати је, да се толико гадости може сместити чак и у кутију формата тако мале трословне речце – кум, а да се при томе и даље сачува поштовање према идеји с којом је кумство постало важан облик сведочења у националним историјама и традицијама сличних дигнитета и то не само код Срба, него и код многих других, пре свега, словенских народа. Али, шта да се каже о институтима кума и кумства, о којима је најбоље, што би рекао Његош, не рећи ни једну, ни ову, ни ону - реч, како се не би изгрешило тамо где се не сме погрешити. Питање је само до које мере разум, чула и осећања човекова могу одолевати поштовању и одбрани оног што је по свему неодбрањиво. Оно што расте попут корова и у коров се вечни претвара. Са сведоцима, или без њих – свеједно је, па чак и онда када је најбоље опростити неопростиво. И заборавити незаборављиво. Сваком човеку без кума је је увек боље и најбоље, него са кумом, коме та част ни почему, нити следује, нити паше, нити припада.