КЊИГА ПЕСАМА „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                  КЊИГА ПЕСАМА „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ 
                                    ЗОРАНА М. МАНДИЋА

            Књигу песама „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ са поднасловном одредницом - фрагменти, стихови, елегије (Просвета, Савремена поезија, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.) њен аутор ЗОРАН М. МАНДИЋ посветио је: „Вечној успомени на предиван лик мајке Драгиње Мандић, рођене Опачић (1921-1998).

                Књига се отвара Мандићевим аутопоетичким текстом под насловом: 

                                                       ИЗ МНОГО ЗАТО

            Ову књигу нисам на-писао за време не-видљивог рата у којем се авијација скоро целог, модерног и неприкосновеног Запада сручила на Србију. Нисам много ни читао док су бомбе и ракете у Србији разарале: касарне, болнице, породилишта, мостове, школе, путеве, надвожњаке, тунеле, аеродроме, термоцентрале, трафостанице, далеководе, управне и телевизијске зграде, телевизијске торњеве и предајнике, водоторњеве, православне храмове, државна и приватна пољопривредна газдинства... Уместо писања и читања свако јутро би започињао молитву у себи за престанак зла које се не памти у историји цивилизације. Молио сам се и увече. И у сну. Молио сам се за сваки педаљ несрушене отаџбине у: Београду, Владичином Хану, Новом Саду, Апатину... у којима раније написах објављене и необјављене песме.

                Када су залутале бомбе у гробној тишини рушевина препознао сам глас мојих песама. Долазиле су ми у сусрет полунаге и личиле су на усеклине, на разјапљени прозор без стакала. Овом књигом хтео сам да их излечим од патње, устаклим, ослободим од неверице и невида. У свакој од њих смештен је по један дан рата, по један дан потмулог тутњања и љуљања тла под главом и под ногама. Оне су бели палимпсети сведочења о рођењу звери Апокалипсе. Оне не личе на записнике у којима се неморалисти исповедају моралистима. Њихове приче остају у ваздуху зараженом мржњом у коме је све почело и из кога се све сручило на српске главе, на демонизоване и раштркане српске главе.

                Зашто ова књига?

                Из много зато.

                Зато што песма/поезија увек иронично изврши своју функцију када је нема.

                Зато што ових песама нема.

                Зато што се песме пишу без правила, без ограничења, без умирања оних који ће их про-читати.

                Зато што се све жели покрити насловом, чак ограничења, без умарања оних који ће их про-читати.

                Зато што се све жели покрити насловом, чак и немушта садржина.

                Овај рат сам преживео случајно, несрећан због свих оних којима то није успело.

                Ја их овом књигом оживљавам, освештавам и освећујем за њихов следећи живот. Њихово искуство из овог рата учиниће сваку следећу смрт бесмисленом. Вратио сам се.

                Вратио сам се поезији да бих се уверио да ништа више није као пре чак ни у њој (поезији).

                Вратио сам се на „место злочина“ у чијем гласном позоришту џелат умножава себе да би у свакој сцени био скупљи од жртве.

                Поезија не трпи џелате, а џелати не читају поезију. У том нерешеном исходу пронашао сам аргумент за веровање да ће џелата увек бити, али и поезије, мада ништа више није као пре ни међу џелатима ни у поезији.

Јуна 1999. год.     

                                                                                                                     З.М.М.

                                                                                                         (Зоран М. Мандић)

                О овој Мандићевој песмозбирци блаженопочивши ЧЕДОМИР МИРКОВИЋ (1944-2005), познати српски књижевни критичар, есејиста, приповедач, директор и главни и одговорни уредник београдског Издавачког предузећа „Просвета“ је у рецензији, између осталог, написао;

                „У свом сеизмографски осетљивом реаговању на изазове спољашњег света, Зоран М. Мандић и настајање песме доживљава као облик драматичне потребе за самоспознавањем. Он хвата дубинске душевне осцилације, уверен да језик песништва, својим многобројним семантичким нијансама, може у потпуности да буде еквивалент интелектуалним и емоционалним узлетима. Метафориком која рачуна са непредвидљивим и неочекиваним асоцијативним ударима, књига „Усеклине, прозор“, сугерише да животне реалности можемо (у поезији!) да подредимо и да их учинимо разумљивим само ако их претворимо у мреже симбола и архетипских знакова.“.

УЗГРЕДНА БЕЛЕШКА:

ДА СЕ ЗНА И НЕ ЗАБОРАВИ!

                И, ево, ове 2018. године, записујем на свом БЛОГУ zoranmmandic.blogspot.com ово и у оваквом формату подсећање на излазак, илити, појављивање моје књиге песама „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“.И чиним то у години, када би 28. јула, мој једини рођени брат математичар и резервни капетан ЈНА ДУШАН М. МАНДИЋ (1948-2007) напунио седамдесет година живота и када се 28. августа, навршава две деценије од смрти моје мајке ДРАГИЊЕ ДРАГИЦЕ МАНДИЋ, рођене ОПАЧИЋ (1921-1998). А, те по Србију, стравичне и под бомбама, 1999. године мој брат Душан је као резервни официр командовао одбраном Апатина са позиције заменика комаданта. И, као у свему другом што је стварао и заступао у животу - чинио је то сјано, високо морално и врхунски професионално и одговорно, а о чему сведоче честа сећања његових (са)бораца.