ПЕСМЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА САВРЕМЕНИК

                           ПЕСМЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА 

          НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА САВРЕМЕНИК

            На страницама београдског књижевног часописа САВРЕМЕНИК, број 267-268-269/2018, чији је власник и главни одговорни уредник један од најистакнутијих савремених српских писаца СРБА ИГЊАТОВИЋ, објављене су песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Мандићеве песме су објављене у блоку (стр.47-50) под заједничким насловом ПОБЕЋИ У СВЕТЛОСТ, а исти блок обухвата нове Мандићеве песме: Бојим се да ћу писати, Филип и Мандић. Мандић је иначе дугогодишњи сарадник часописа Савременик, нарочито од новембра 1992. године када је Издавачка кућа АПОСТРОФ Србе Игњатовића преузела његово објављивање.

                У истом броју САВРЕМЕНИКА објављен је и текст ЉУБОМИРА ЋОРИЛИЋА, књижевника из Лознице, под насловом ЕМИНЕНТНО ЕСЕЈИСТЧКА ПОЕЗИЈА у ком Ћорилић пише о књигама песма ЗОРАНА М. МАНДИЋА – Србија у дубоким водама (2015) и Кварење кругова (2017).

БОЈИМ СЕ ДА ЋУ ПИСАТИ

Бојим се да ћу писати и

Кад престанем да пишем

Страхујем од тог усуда

Као што се он плаши мојих

Одрицања

И тако по ваздан

Стојимо један наспрам другог

Немајући куд него право

На двобој

А моји секунданти су моје песме

Како онда да не преварим моје

Секунданте

Како светла образа да погледам

Двобоју у очи и предам се миру

Писања и када престанем да пишем

И када престанем да се одричем

Одрицања

Када ме напусти страх мојих усуда

Без којих можда нисам ни могао да

Пишем без којих

Нисам могао ни да престајем да пишем

И одлазим са мојим секундантима

У мрак спокоја као у какву тамницу

У којој могу да преноћим да преспавам

Све моје животе од сада и од пре и од

Што би рекла моја брижна мати –

Настави  да набрајаш – од сутра

Ех како би она волела да ме стално

Живот буди

Да може стално да ме гледа и пита

Да ли сам јео

Да ли сам уморан

А ја се још увек бојим

Не смем да јој кажем

Чак и на крају ове песме

Да ћу писати и када престанем да пишем

Да ћу волети и када престанем да волим

Да ћу живети и када престанем да живим

Да ћу себе потражити у праху

А онда из њега побећи у светлост

Одакле сам и дошао

Одакле ћу се поново и вратити

Да пишем и када престанем да пишем

МАНДИЋ

Ево ме у дуго сањаној песми

Да ли и у њеном досањаном уму

С којим се усудио противуречити

Емоцијама

Чулима и оној

Финој до нежности лирској пређи

Која се обмотава око срца

Када онемоћа

Када избушено месо постане од

Срчаних удара и превелике љубави у

Коју је упадало као у дубоки снег

Ево ме с обе стране

Хармоније и дисхармоније

Мандић наспрам Мандића с оним

Средњим словом М

Као са кавим орденом  из кутије

Очевих одликовања за ратовање

Храброст и поштење

Ево ме у трагу без трага

Траговит у филозофском злочину

Кварења кругова

Са Србијом у дубоким водама

Као са каквим фантастичним добитком и

У малим насловима у

Наративима душица малих прича

Које као безимене

Безимене и бестелесне

Творевине расту брже и светлије од трулих

Писања у које књижевни кастрати у

Самице њихових јунака затварају Теслу и

Андрића

Мандић против Мандића

Никада да је тако било

У њима Једном М увек је горела

Ватра која греје

Која не односи градове

Шуме и

Људе и њихове куће

Ватра која не убија

Али

Пламен који ће спалити

Посмртне остатке књижевности

Заражене саме собом

Као куга са кугом

Колера са колером

Као као са као са

Шумовима на избушеном срцу језика

Те матерње иконе постања

Да ли српског или руског или у

Љубави свијеног као завет

Као сенка која крије сузе јунака и

Не да да га плач представља да

Цвили пред оним што може

Од чега су јачи

Мандић наспрам Мандића

У овој досањаној песми уочи

Светог Николе

Док се њих оба спремају да напишу сећање

На свог оца

Боже колико ли то правде има у

Поезији као мом једином дому у

Мојој страсти и мом завету да је никада

Никада ни у сну не напустим

Уочи Светог Николе 2017. 

ФИЛИП

Ова песма је једна из

Мог циклуса наслова са

Именима и презименима

Мандић

Андреј

Зоја

Томашевић

Циклус у коме размишљам о

Суштини именовања и њихових

Значења која сам желео да претворим у

Причице о себи и другима иако свестан да

Песма не трпи препричавања нити да је  

Ни једна од њих класично препричвљива

Зато што је поезија рефлекс мисли и звука

Час на јави а час у сну чак и у оним

Причама с којима је мајка успављивала дете

А Филип

Филип је онај који по старогрчком предању

Воли коње а није коњокрадица

Филип је заштитник као и Свети Георгије који

Са узјаханог коња убија аждаху

Неман налику на змаја и крволочног

Гмизавца

У том имену оца Александра Македонског је

Ратник освајач који је наредио градњу

 Чувене Александријске библиотеке и

Мит у најужем кругу историје

Миљеник богова

Аристотелов ученик

А у овој нашој све бржој до невровања и

Колико научног толико и филозофског чуђења

Дигиталној епохи Филип већ

У пеленама смишља трикове и достигнућа с

Којима ће се прикључити Андреју и Зоји

Кога ето већ на почетку обожавају пчелице

Његовог деде и прадедове овчице

За веровање је да ће Филип као

Заштитник ове песме и њеног циклуса постати и

Несумњиви настављач алхемичарске магије у

Претварању туге и сете у радост