ГОНИЧ

ЗОРАН М.МАНДИЋ

ГОНИЧ

                Наравно, некима је на овом прљавом, а Бога ми и све прљавијем и болеснијем свету – част да буду гоничи било чега, без обзира колико се простор тих могућности растезао, или галопирајући ширио попут епидемија и пандемија заразних болести.

                О гоничима сам, и сам не знам, да ли више читао, или слушао из уста оних у чија срца и намере сам веровао. И добро знам да је гонич за њих, као и за мене, неомиљено занимање. И да је негативан гонич увек био неко другачији од позитивног чувара стада: бизона, оваца, крава или коња. Неомиљени гоничи су вазда били заробљеници и таоци: бацача људи у бездане јаме, приватних детектива, ловаца на уцењене главе и плаћених убица, чак и ловаца на снове. На оне, којима је ентузијазам њихових: емоционалних, интелектуалних, психолошких, професионалних, или уметничких сензибилитета ирационално сметао. И сулудао их чинио непотпуним и несрећним због тог недостатка.

                И тако, за веровати је, да је гонич, као заједничка именица, разапета између полова њене поделе на омиљено и неомиљено занимање, остаде, језички,готово трагично, у процепу – негде између. Између тешког разумевања и означавања олаког (при)хватања стања људског битисања, чија флуидност је далеко од сваког саглашавања са онима, који себе и „агрегатна“ стања свог „морала“, представљају лажним пастирима. Са онима, за које се бојим, да никада, ама баш никада, неће, из гротла своје себичности, и свог проклетства  спознати - да је најтеже себе  представити себи. И из те представе извући позитиван резултат. Разбудити се. Освестити се. Оздравити...