СЛУЧАЈ ЈЕ ЗАГОНЕТАН

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЛУЧАЈ ЈЕ ЗАГОНЕТАН

Случај је загонетан

поезија је почела да издише

у себи

Нестаје као последњи дашак

Загонетност је у њеној смрти

која се растегла

од дашка до дашка

повезаним неким сићушним

међудашковима

Сваки дашак једна је њена смрт

а сваки нови њена нова смрт

Не зна се како јој успева да иако

издишући живи међу толико смрти

Улогу привида одбацили су филозофи

психоаналитичари такође нису уверени

у нешто треће посреди

у нешто што загонетности не да да умре

Само суви сирови и брутални текст

са много измицања међу речима и још

више намицања филозофске неубедљивости

одобрава досаду наративне распредености

Песма (стр.13.) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ (Просвета, Савремена поезија, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.), коју сам посветио "Вечној успомени на предиван лик мајке Драгиње Мандић, рођене Опачић (1921-1998).