ПРОГОН ИЗ СЕЋАЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРОГОН ИЗ СЕЋАЊА

                Међу жељама, које јурчевито лете кроз искреност мојих мисли, непрестано се намеће она – да будем прогнан из сећања. И избрисан из његових књига: рођења, познатих и незаборављених. И да све што сам: (на)писао, (пот))писао и објавио буде склоњено на неко друго место. У таму неприступачне забитости. Из које сви, па и слепи мишеви, беже. А, ако, због разних немогућности не испадне тако – жеља ми је да сви моји несклоњени рукописи остану, као – СРПСКА НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ. Као штива стихова преточених у „МАЛЕ НАСЛОВЕ“ – ПРОГНАНЕ ИЗ СЕЋАЊА. Из било ког и било каквог, биолошког, или метафизичког – СЕЋАЊА. Службеног, државног, друштвеног, или оног најјаднијег у забораву познатог, као – ПРИВАТНОГ.

                Жеља ми је – ДА НЕ ЖЕЛИМ, да се у мом случају, било ко и икада бави, како паметним, тако и глупим – АНАЛИЗАМА, СИНТЕЗАМА и УПОРЕЂИВАЊИМА. Овог с оним. И оног с овим. Жеља ми је – ДА НЕ ЖЕЛИМ да се током операције мог књижевног и литерарног прогона и уз свеколиког сећања – НЕ ВОДЕ НИКАКВА ЗАПИСНИЧКА БЕЛЕЖЕЊА, што би у противном опет – ЛИЧИЛО И МИРИСАЛО НА СЕЋАЊЕ. И незаборав. А, чиме не би била уважена моја жеља.Већ, угрожена и изневерена,  као она Кафкина, која се свела на његов самртни молећив крик – УНИШТИТЕ СВЕ ПОСЛЕ МОЈЕ СМРТИ.

                Део ове моје изнете жеље је и озбиљна моја молба ВАТРИ – ДА ПОМОГНЕ У ЊЕНОМ ОСТВАРЕЊУ. Упркос свим симпатијама – АКО ИХ ЈЕ ИМАЛА ЗА МЕНЕ.  Љубоморно их чувајући, од непоузданих сведока и јатака, да не испадну из вагона воза у коме их је скривала. А, који, безглаво по ваздан, клизи по шинама историје на путу за – ВЕЧНИ ЗАБОРАВ. И његово непознато – ПРЕБИВАЛИШТЕ.

Другог дана православног Васкрса господње 2019.