БОЈИМ СЕ ДА ЋУ ПИСАТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БОЈИМ СЕ ДА ЋУ ПИСАТИ

Бојим се да ћу писати и

Кад престанем да пишем

Страхујем од тог усуда

Као што се он плаши мојих

Одрицања

И тако по ваздан

Стојимо један наспрам другог

Немајући куд него право

На двобој

А моји секунданти су моје песме

Како онда да не преварим моје

Секунданте

Како светла образа да погледам

Двобоју у очи и предам се миру

Писања и када престанем да пишем

И када престанем да се одричем

Одрицања

Када ме напусти страх мојих усуда

Без којих можда нисам ни могао да

Пишем без којих

Нисам могао ни да престајем да пишем

И одлазим са мојим секундантима

У мрак спокоја као у какву тамницу

У којој могу да преноћим да преспавам

Све моје животе од сада и од пре и од

Што би рекла моја брижна мати –

Настави  да набрајаш – од сутра

Ех како би она волела да ме стално

Живот буди

Да може стално да ме гледа и пита

Да ли сам јео

Да ли сам уморан

А ја се још увек бојим

Не смем да јој кажем

Чак и на крају ове песме

Да ћу писати и када престанем да пишем

Да ћу волети и када престанем да волим

Да ћу живети и када престанем да живим

Да ћу себе потражити у праху

А онда из њега побећи у светлост

Одакле сам и дошао

Одакле ћу се поново и вратити

Да пишем и када престанем да пишем