НАДА ПЕТРОВИЋ
БУКА, БЕСОВИ, ГОСПОДАРИ ТИШИНЕ...
(О Малим насловима Зорана М. Мандића)
Ничеов
Заратруста је говорио „Има у мени неутољеног, неутољивог, хтело би да се
огласи. Има у мени неке пожуде за љубављу која сама говори језиком љубави“.
Зоран
М. Мандић у једном од својих текстова каже: „Дошао сам да дарујем, не и да
однесем уздарје“.
Евидентно
је да су ови фрагменти истргнути из текстова, дијаметрално супротни, али не и
супростављени. Апсолутни смисао љубави је даривање. Једино дародавац који нам
дозволи да с нескривеном радозналошћу завиримо у поклон има снаге да се загледа
у себе нашим очима испуњеним захвалношћу, а да нам уједно не тражи, сем дубоке
пажње, ништа за себе.
Живот
сваког од нас (писца и читаоца) је мозаик који се који се склапа током
целокупног свесног поимања ствари и догађаја.
Каменчићи
свакодневног проживљавања спољашњег и унутрашњег света појединца, рефлектују се
на животе оних којима дозвољавамо могућност да нам приђу довољно близу. Неки
љубоморно чувају своје уоквирено благо, било из страха да му се не затури траг,
било од стида, свесни недовољне ефектности коначне слике. Зоран М. Мандић је
један од оних који су спремни да нам дозволе да, не само додирнемо слику, већ и
многе светлуцаве камичке, који нам се нађу у рукама, додатно окрећемо,
загледамо и дивимо се лепоти доживљеног.
Управо
есеји, мини есеји, лирски осврти и записи, или нешто сасвим друго чиме се могу
назвати делићи живота дати у овим малим
насловима, оплемењују поимање живота враћајући нас на све оно крај чега смо,
можда, прошли а да често нисмо ни приметили есенцијалну лепоту. Као да нам
поручују: једном се живи, удахни живот пуним плућима, све доживљено, у теби је
јединствено и непоновљиво, стога застани и кроз спознају, чулним путевим
примљеног и доживљеног, загледај се у себе до дна.
И
као што добар учитељ неће децу научити само репродукцији већ и анализи
постојећег с правом на индивидуално сагледавање и поимање виђеног, тако нас и
писац ових беседа не учи само и једино прихватању ствари и размишљања онаквих
каквим их он видиди и спознаје, већ нас упућује у себе, у пространства којим
смо омеђени и у нама изазивају рефлексију, која можда не мора бити иста.
Стога
читањем „бестидних беседа“ схватамо да написано, мада писац не жели уздарје,
заслужује, ако не нешто више, онда пуну пажњу захвалност за путоказе и смерове
које, ако се определимо за њих, могу постати чак и наша самоспознаја.
Још
једном да позовемо Заратрусту који каже: „Нужно је научити одвраћати поглед од
себе да би се много видело“ и Мандића: „Сумњам после сваког читања у погледу,
које сам расипао на све стране што је од различитих текстова изградило причу о
теорији дубине“.
Ничеа
су годинама филозофи препоручивали као обавезну лектиру, али нама, обичним
конзументима живота, где постоји потреба да се спозна много више од саме
филозофије, потребна је смерница за свестрану филозофију. Наиме, ако постоји
минимална могућност, поимања туђег сагледавања живота, барем кроз фрагменте, да
нам буде лакше схватити сопствени живот, ... онда је неопходно да прочитамо и
ишчитавамо бестидне беседе дате у „Малим
насловима“
Онда
дозволимо себи да читањем ове књиге одвратимо „поглед од себе“ и сагледамо сву
дубину „различитости“, да прихватимо Мир закопчан до грла као свечано одело.
Понеко сећање. И тајац. Тајац који је угушио побуну малих бука и бесова, што се
међусобно намећу у улогама господара тишине и животног блаженства.
(Дневни лист „Данас“, 1. март 2005, Београд, Ваљево,
Шабац)
Нема коментара:
Постави коментар