ОБОГАЉИВАЊЕ СВЕТА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБОГАЉИВАЊЕ СВЕТА

1.

Шта више понудити од песме

онима и

међу онима

због којих је свет претрпео толико

телесних повреда

и

постао богаљ међу њима

Није само неповређено питање које

жали свет

већ дар с којим хуманисти опасно варају

све у додиру са чудовиштем свог

интереса

Зато на питања која у песми настају

док се она пише

 не треба одговарати

нити се препуштати самилосној одговорности

на коју је песма навикла

као што се Језик навикао на њу

2.

Песма се само-повређује

и за тили час бржа од најбржих црва

само-поједе изнутра

оглође сваку кошчицу да би на крају

у прах претворила своју прошлост

Њена жаоба обогаљеног света

кажњава прахом себе саму за немогућност

да промени оне међу којима

другоразредности и трећеразредности помаљају

носеве из најузвишенијих тајни Језика

из телесних повреда које су нанели

Богаљу-Свету и Богаљу-Језику

3.

Неће песма о Небу као о Земљи

у једној кожи њена душа је једна

непоправљива је њена душа

У свој оној непреправљивости с којом се

не може о Небу преко Језика

преко знакова који никада неће стићи

4.

Песма је молитва

уздах који лечи осећање

размак који се не петља у размаке

између речи

који не посрећује њихова сазвучја

политику риме

Њено узбуђење је преносиво само у неким

мислима

Оно не дугује ни једној мисаоности

Оно је једноставно за себе

по себи

као Највиши

ништа ни мање ни више

5.

Разлику између песника и песама

зна само песма

То знање је заштићено тајном а

свако нагађање о њему је сулудо

сулудније од циљева наносача телесних повреда

свету из кога не могу никуд и у ком ће

морати да деле смрад повреда које су му нанели

Нема веће ироније

6.

Обогаљени свет као и његови

мањи неповређени делови

нестаје у својој унутрашњој рупи

Кроз спирални левак обрушавају се у понор

зидови крвних судова

мембране и филтери крви

мождане киселине

усирена крв и лепљив узаврео гној из

рана

Све се обршува у разјапљена уста рупе у

њен неподношљиво непрозирни мрак у

његову дисциплиновану неподношљивост

7.

У песми не пише да је Свет други

нити да се та другост може уловити

каквим филозофским или техничким лукавством

Душе и тела филозофа њишу се на ватрама

тих истих немогућности

Он записује да је могућ другачији Свет и

све тако и дотле док не мислимо на уроне у

залогај рупиних уста

заједно са свим својим записима и списима

Песма ни њима не може да помогне

8.

Нема ни једне вести из заједничког гроба

ни заједничке рупе ако она није гроб

Само мук на почетку неразговетног и

недокучивог трзаја

 нечег у нечему

Нигде Језика     

Ова песма је објављена у збирци песама "Апатин и песме од пре" (Светови, 1998, Нови Сад). На насловној корици је слика италијанског сликара Енца Донатиа. За књигу "Апатин и песме од пре" Мандић је добио 1998. године Октобарску награду града Апатина.

ПОНОВО У ШЕТЊИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОНОВО У ШЕТЊИ

1.

Није

како сам замишљао

нити су кругови правилни

колико морају

Превише мртвог дрвета у

употреби

ремети режим уздаха

Нагињем се на прозор

да би записао и друге слике а

онда са белешкама и скицама

излазим у шетњу

правим кругове

2.

Само миљеници тајни могу тако

успешно да продиру у речи

да се баве њиховим запреминама

да се играју с њима

Они су издржљиви и за најдосаднија

понављања

прича о:

                смисловима

                узвраћањима

                греховима

Они не одустају од намера проглашавања

својих висина

заборављајући да друге саслушају до краја

Памтећи само своје

3.

Шетња је

прави ослободилачки покрет

у коме се усклађује телесни ритам

с ритмом душе

И није неважно с ким си у шетњи

кога ћеш баш у њој увредити

кога ћеш упутити на важне наслове

коме ћеш можда и узгред препоручити сасвим

нову шифру

објаснити жуд браве

важност асфалтног полицајца

Наравно у

шетњи се и много слуша

пазиш на размак речи које узимаш

које те запљускују

без обзира на место навода

на промену температуре предмета које

додирујеш

док замишљаш причу говорника

Важно је пазити

на употребљене трикове

говорник не сме мигољити

не смеш га испустити из руку

нити пустити да ти се приближи

Око је осетљиво

Рука нервозна

Све је то једна веза

Једно поимање ствари

4.

О Хелдерлину се напричало и

Напевало

Нико му више не може помоћи ни у

најбољој шетњи

Кафка и Ниче су у кризи

Борхес се уморио а

млади надобудни песници зарасли у

билијарске штапове гађајући један другог

У мртве мете више нико не гледа

Изговарам реченицу:

СВЕ ЈЕ ТО У ВЕЗИ С БОГОМ

И не грешим

Грехови су и тако утемељени на вољи богова

На пропустима у прегледу игре коју контролишу

У њиховим видео играма

Силазим са свог неба међу људе и песнике

Много су навикли песници

Потежу зарђале ножеве

и брусе их на оштрицама започетих песама

сисају сунце и

сипају га у разне течности које испијају

Алкохол је с њима и

Недозрела женска младеж коју обарају

Болестима

Отпоздрављам шизофреницима на оделу за опоравак

Знају, кажу, да ме поштују и

записују док говорим

5.

Ево: п о ч и њ е м

Ево: п р е с т а ј е м

Објављено у часопису ПОЉА у броју 388-389/ јун-јул 1991. у Новом Саду 

ЗАШТО ОПЕТ ЗОВЕМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАШТО ОПЕТ ЗОВЕМ

Зашто опет зовем оне

Који се другчије оглашавају

На хоризонту и међу сенкама

Зашто мислим да ћу их дозвати и

Када ме не чују

Који би да префарбају хоризонст са

Бојама покраденим са дугине палете

И шта би се то десило са мном

Ако би ме чули они које дозивам

Да ли би помислили да желим

Да ме ангажују на каквом послу

У њиховим компанијама

Да ли бих се заиста претворио

У њихове помисли

СОБА БЕЗ ПРОЗОРА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СОБА БЕЗ ПРОЗОРА

Смештен негде изнад слепоочнице

покушавао је да се ослободи

кретања

као једине формиране мере

његове непокретности

Руком што долази испод грла

наставио је да управља

законима

своје немоћи

све док на велику собу без прозора

нису монтирали точкове и

препустили га матици

која се обично увлачи кроз

напрслине атмосфере

У том кошмарном и неуређеном

надрастању спољашности

почео је да измиче и оном правом

надмашивању слома а онда

насред пута распаковали су

неколико његових аутопортрета

и у том кругу непрекидне игре

са могућностима

осудише га на вечно кретање

REČI, BOJE I ZVUCI- ZORAN M. MANDIĆ

                                      REČI, BOJE I ZVUCI - ZORAN M. MANDIĆ

КЉУЧ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КЉУЧ

Треба знати тајну отворити

гледати унутра

тихо дрхтати пред зору

ћутати под језиком

уз велику реч сакривен

сав устрептао у недокучивости

што је завладала сном и временом

душом

што је у дубини велику ватру додирнула

(Почетни наслов циклуса „Антологијске песме“ сабране и објављене у песмозбирци „РАДОВИ НА ПУТУ“ („Рад“, Бееоград, 1993, уредник Јовица Аћин)

УЈЕД, ИЗДРЖЉИВОСТ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УЈЕД, ИЗДРЖЉИВОСТ

Тешко је подносио ујед

грозио се опасног змијског отрова

у страху у поскока се претварао

на једној нози игру стоноге играо

ризиковао лик

могућност да слуша

разуме и казује речи

да се сналази

да се увери у распад лажног песника

кога поскоци чувају као срамоту

као ружни остатак 

КУКАВИЦЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КУКАВИЦЕ

Они што о сунцу певају

братом га дозивајући

док на мракове сваљују

дневну историјску кривицу

светло у очима својим

преполовише

ОПАСНЕ ИГРЕ СА ПОЗАЈМИЦАМА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОПАСНЕ ИГРЕ СА ПОЗАЈМИЦАМА

Сећам се да сам пре двадесет и више година

У једној школи креативног писања

Упозорио полазнике те школе да се током

Евентуалног будућег дружења са писањем

Не играју са позајмицама и наслањањима на

Туђе идеје

Јер нагласио сам таква пракса може да се

Претвори у опасне игре

Као када би позајмили кожу неког ко је

Заспао дубоким сном и без питања се увукли у њу

И изнутра додирнули топлоту другог људског тела

Сазнали неке од његових ДНК тајни или као

Душан Васиљев газили у њиховој крви до колена

Мрачним ходницима силазећи чак и дубље

У дубоки сан опљачканог спавача

И ево насред ове песме још једном хоћу да упозорим

Полазнике свих основних

Виших и високих школа писања и

Мастер студија

На опасне игре са позајмицама

И последицама које личе на ђубришта

Разорених умова и раскомаданих тела

Али коме је стало до обазирања и о(с)вртања

На тај страх чак и у присуству смрти

Која на таквим местима надзире рад

Еколошких постројења

И ко то тамо вређа смрт усред моје песме

Покушавајући да се увуче у њену уснулу кожу

Године 2018.

НЕИЗБРИСИВО СЕЋАЊЕ

Недеља, 20. мај 2018. године

У преподневним часовима у бајковитој летњој башти угоститељског локала Sport Caffe 365, власништво Александра Милановића, у улици Џона Кенедија 18 у Новом Београду.
На фотографијиама, с лева на десно, један поред другога, после дуго, дуго година, поново су заједно, уз кафу и чај, сели: проф. др Јерко Јеша Денегри (1936. Сплит), познати југословенски и српски историчар уметности, ликовни критичар и први кустос Музеја савремене уметности у Београду, Живадин К.Митровић, истакнути београдски историчар уметности, новинар и аутор књиге Париски разговори (Службени гласник, Београд, 2016), који је једно време био директор Српског културног центра у Паризу, др Ђорђе Д. Сибиновић, један од најистакнутијих савремених српских песника, есејиста и романописаца и познати београдски адвокат, јавни бележник и доктор правних наука и песник и књижевни критичар Зоран М. Мандић. Током разговора наведени писци су се са великим пијететом присетили грандиозне биографије у којој је записана историја мисије великог српског сликара, ликовног критичара, теоретичара и историчара уметности 20. века Миодрага Б. Протића (1922-2014), који и поред чланства у ЈАЗУ (Југословенској академији знаности и уметности) са седиштем у Загребу, није изабран за академика САНУ (Српске академије науке и умености) иако је за његова живота, па и данас, његов ауторитет стајао на самом врху пирамиде српских стваралаца и тумача уметности. Наведени саговорници су се најискреније сагласили да је заобилажењем Миодрага Б. Протића на изборима за члана САНУ, учињена велика и ненадокнадива штета, поготово што се зна да су у историји српске културе такве штете чињене и неким другим њеним заобиђеним првацима. Овакви сусрети потврда су истине да су сећања увек добри и важни сведоци чије речи ни једно време, и невреме, не може да обрише.

ТРИ ПЕСНИКА У КАФЕ БАРУ „ЛАГАНИНИ“ У НОВОМ БЕОГРАДУ

 ТРИ ПЕСНИКА У КАФЕ БАРУ „ЛАГАНИНИ“ У НОВОМ БЕОГРАДУ

                У недељу 20. маја 2018. године у кафе бару „Лаганини“, преко пута Мегатренд Универзитета, у Новом Београду, засела су три позната савремена српска песника: Ђорђе Д. Сибиновић, Зоран М. Мандић и Драган Бошковић, који је са собом на дружење понео своју нову песничку књигу „Аве Марија“ „написану на језику китова“ и објављену у самоиздат формату. За тили час, тек што се село у летњој башти поменутог кафића, започела је међусобна размена мишљења о књижевности, као „жртви“ која немилосрдно „искасапљена“ стоји на граници између оних који је пишу и оних других који је тумаче. Падале су у тој „размени“ крупне речи о смислу за којим је посегао Иван Драган Марија док је писао, „густо“ за разумевање, штиво своје нове песмозбирке на чијим црвеним корицама вибрира усхит поклича – Аве Марија. Исти онај, за који ће Александра Секулић, у тексту, који је, по позиву, написала за место на ком се традиционално у књигама, најчешће, објављују текстови поговора и рецензија, да је тај „поклич“ асоцира на једну гностичку легенду, коју спомиње Сиоран, а која се односи на битку између анђела, која се догодила на небу. Остало је, пре свега, као обећање, да ће Сибиновић и Мандић пажљиво прочитати Бошковићев „лирски монолог“ – АВЕ МАРИЈА, а можда нешто и написати о њему, као симболном месту „израстања срца“ на коме ће Богородица држати за руку и писца и читаоце.

                Лепо је увек када могу да се сретну песници, када се као Зорану М. Мандићу указала прилика да упозна Драгана Бошковића (1970), песника који је магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду, поставши, након стицања тих диплома, професор савремене српске књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.

МАГЛА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАГЛА

Није важно шта је иза

испод ње

Хаљину од тамноплавог плиша

убедљиво носи

На тамну страну мозга њена

непрозирност личи

изазива

дирнеш ли је мирисом својим

њухом задобија

у ланце невидљиве окива

проститутке

писце кримића

Тарнер ју је сликао

тик уз воду Темзе усред Лондона

овде је има

где је преписујем

где је прецртавам

да би се сакрио у њој у њу скрио

Магла   

ОН

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОН

Он

је сасвим складно

када то нико није знао или могао

умео да пева

песму је бацао у воду

мокра и ничија да буде

плакао за њом

славио је

на срце је света качио

под олтар остављао

само је њој веровао

с њом се отимао

у жену је претварао

у најжеднијем стању само је с њом пио

дао јој димензију

топлину тела када дрхти

недокучиво стециште сржи и хормона

дах васцели душе

кип слободе и царство сунца

све самогласнике и сугласнике које је

знао

дао је песми бесповратно

заувек

лист венчани само му је остао

и бескрајно црни мрак

кад слете с пута као точак

као распрсли метеор

и метафора и Метафора

најмање је себи дао остављајући својину

песми

у народној и собној књижевности

подно једне римоване судбине

једног слободног стиха

ПОДИЗАЊЕ ПЕСМЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОДИЗАЊЕ ПЕСМЕ

Подижем рукама своју песму

да стоји

изнад главе

моје и твоје

да је сви виде и сви о њој

говоре

да је говоре најписменији

да јој анализирају план и

композицију

критичари и објављивачи

У рукама је држим невину

сву од благости и ужарену

да викне са ивице срца

Љубавну под пазухом исписаном

Очи јој сагнуте не видим

Пребирам јој по редовима

(по ребрима)

размећем заменице

о именима у њој написаним

размишљам

о уводу домашеном из неке дебеле

књиге

О стилској вежби размишљам

Из руку ни да се покрене ни да

зацвили са ивице срца

да захвали да упита

Гледам како је нема на мојим рукама

Безлична некад изумрла  

САЗНАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

САЗНАЊЕ

(Теорија о опстанку врста живих бића)

                Сазнање је процес који одржава постојање и виталност: мишљења, писања и читања: људи, биљака и животиња. Без сазнања носорог не би знао да сам у мојој књизи песама НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.), на страни 33, објавио истоимену песму - Носорог. Неко ће рећи откуд биљкама и животињама способности да: мисле, пишу и читају. У суштини то је претпоставка с којом се највише петљају и баве песници. То у извесном смислу покушавају и филозофи, али много безуспешније због хроничних замуцкивања о која се стално спотичу и губе у лакоћи грађења и формулисања реченица. Сазнање помаже биљкама да се селе и пресељавају с једног на друго место, на коме у земљи има више влаге и минерала. У тим сеобама полени су њихови мисаони водичи и гласници, а зелено лишће радари уз помоћ којих они у својим сеобама стижу на боља, хумусом богатија и хранљивија станишта. Без сопособности сазнања ни пчелице не би препознале и разумеле музику ветра с којом он развејава полен за којим оне марљиво лете и сакупљају своје медено злато. Зато је феномен сазнања и низ узбудљивих прича које, попут оних из Библије, сведоче о мишљењу и писмености природе, којој никако не успева да се договори са људима да је сурово не уништавају. Сазнање је бајка у којој се бахати и неразумни људи понашају као у неким баснама у којима лове и крволочно убијају невине животиње, пале шуме и трују ваздух. Без чула сазнања планета Земља, на којој се и вода уз помоћ способности сазнања креће и кружи – била би једна глувонема и досадна пустара и пустиња без иједне зелене оазе. У мраку као када светлост престане да мисли.

НЕЗВАНИ ГОСТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕЗВАНИ ГОСТИ

Дошли су у кућу

да ме одведу на неко

лечење

Донели су са собом

све што сам прочитао

све што сам написао  

МАНДИЋУ ПОЧАСНА ПОВЕЉА ККК "КАРАЂОРЂЕВИЋ"

Одлуком Управног одбора Краљевског књижевног клуба "Карађорђевић" са седиштем у Београду, за изузетан допринос српској културној баштини, додељује се ПОЧАСНА ПОВЕЉА познатом српском књижевнику Зорану М. Мандићу из Апатина.

ЉУБАВ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЉУБАВ

И беше лепша од кише

када се пресијава на сунцу

складнија од рима глагољивог

сонета

Мирисом залуђиваше и најтврђе

утврде у човеку

За претварање способна за трен

у свилу да се претвори

 у клизави сатен и мекоћу плиша

Бистрија од сузе годише сваком

и уплаканом оку

А лагана као перце

Провиднија од стакла

у мекоти перја птицом заоденута

искрилила високо изнад облака

А свима блиска на други начин

Љубав

Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)

ПРЕТИЦАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕТИЦАЊЕ

Време је претекло

док сам најбрже трчао

без даха

Гледајући времену у леђа

готово да сам ослепео

схвативши да су из видика

нестали сви циљеви

које сам непотребно стигао или су ме

као слуге времена претекли

Шта ће човеку брзина када нема

своје слуге које ће га погурати

напред да види више од

непровидних леђа времена

Претечен дахом све краћим

слепилом све већим у

мору времена бауљам од једног до

другог његовог острва као

недомишљени морепловац коме су

украли карту и бусолу

У слатко сланој вреви нервозних таласа

као безначајна чињеница пуштен сам

низ клиску површину још

безначајнијег податка па докле

стигнем без наметнуте обавезе трајања

У том последњем узбудљивом кретању

Сетио сам се мајчиних речи о истини

као исходу намештања иза

дебеле завесе где се у полутамним одајама

одмарају смислови

након чега договарају своје нове

Ликове

Песма из књиге МАЛИ (П)ОГЛЕДИ (КОВ, Вршац, 2006)     

ЗАШТО РАШИРЕНИХ РУКУ?

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАШТО РАШИРЕНИХ РУКУ?

            Зашто раширених руку?  Да, па зар то није исто питање, као оно, које гласи: Зашто ширим руке? Можда зато да, суверено и слободно, покажем, да у оба најважнија правца – на исток и на запад што сежу у дубине њихових географских ширина, са оним магичним казивањима математичких величина, са страница теорије бројева о којима срце, од прапостанка васељене, сриче своје песме. И митове својих псалма – љубави и завета. У којима моје раширене руке помажу ширење алвеола у плућима меморија синапси с којима сарађујем, по уговору о делу, да не бих и даље остао глупо незапослен и трагично непотребан.

                Ширим руке, испред великог излога једног мега маркета, зато што с овим текстом, потписујем да бих с њима тако расклопљеним, илити, раскриљеним, живео, скроз на скроз, у вечности. И заједно се с њом, и са њеним екстремним ниским и високим температурама ваздуха, вртео око централног стуба сензације, као рингишпила, око кога се вечност окреће без заустављања, да би неко баш, као ја, случајним посматрачима, пролазницима, па и љубоморним комшијама, поделио поздраве: добро јутро, добар дан, добро вече!

                Са раширеним рукама, зато сам сад онај други, онај коме она трчи у загрљај и не да - да је неко престигне. Претекне. А, и како би када сам руке, попут птичијих крила, раширио због ње, завршавајући тако, и онај фамозни доказ компликованог математичког задатка о рачунању вечности. И то у овом свету пуном нервозе, који се као и црква ослања на идеје да се никад ништа не мења, поготово право њених дволичних службеника навиклих само на леп и сигуран, па макар и пролазан живот. 

(С)ЦЕНА ЧИСТИЛИШТА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

(С)ЦЕНА ЧИСТИЛИШТА

Разлике никада нису истиснуле

Сличност из својих послова

Ни у ратовима им није успело

да је поразе

придобију за службу у којој се

надмећу једна против друге

у свему што их раздваја у неравнинама

малаксалим језиком

ревидираном интерпункцијом

сличност је њихова мора тмурнија од

окаснелог окера на сликама натрпаним

другим бојама што као јаје

јајету личе и не мењају се

непроменљивије од израза царске

Белине

вечите слушкиње светлости

Разлике посрћу саме

исчезавајући се утапају у своје

Противнике

завршавајући као мастило под њиховим

несентименталним упијачима

обојене у флеку

претворене у мрљу

што бледећи

избледи у сушионицама портфеља

Сличности

која на оделима чистилишта

Пристиглима

мери крвни притисак

узима старе податке

заводи у нове матичне књиге

Једнаких

Песма из књиге МАЛИ (П)ОГЛЕДИ (КОВ, Вршац, 2006)     

МАНДИЋ У КЊИЖЕВНОМ ПРЕГЛЕДУ

                                     КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД број 15


Зоран М. Мандић 
МАЛИ ВЕЛИКИ ПОСЛОВИ 


ОБУКА АНАРХИСТА 

Шетња је пас
који се спрема да уједе
Након патње разлије се
течност типичне безосећајности
Питаш
с ногама у води
пливаш
час напред час назад
кажу да је увек тако када
обучавају почетнике
Дан се преломио
у огромном пожару горе север и југ
Уснио си како трчиш с транспарентом у
руци
пуштају те
неко је обрисао паролу
Триковима се избегавају смрти
Свет је полудео
виче продавац новина и затеже односе
са улицом
Ноћас ће киша говори мајка лежући
С ишијасом и надом у спасење

младог анархисте

МАЛИ ВЕЛИКИ ПОСЛОВИ 

Неко просипа велике снове 

а 

они падају у блато 

под ноге 

којим тонемо све дубље 

у лаж лишћа 

оковани жељама 

зарђали 

Неко јако важан 

мути обичним људима последњу 

наду 

претвара их у живе метафоре 

позориште лутака 

чистаче жутог лишћа 

чистаче рђе 

Неко сасвим тајан баца колаче на 

земљу 

док падају 

ваздух их размазује и прљавим 

кишама полива 

мали људи великим метлама одржавају 

чистоћу у граду 

истим послом баве се од свог рођења 

ИГРЕ НА СРЕЋУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИГРЕ НА СРЕЋУ

(Песма за моју баку Саву)

            Моја бака Сава, блаженопочивша мајка моје блаженопочивше мајке Драгиње Драгице Мандић, девојачки Опачић, иначе Сократ(ице) мог детињства волела је да каже: „Е, моја децо, како би људи измислили игре на срећу да у својим животима нису доживљавали мале или велике несреће, па се наш мили Бог смиловао да им кроз игре на срећу макар мало надокнади губитке на њиховим несрећама?“. Сећам се да у време када је изговорила ту реченицу, коју сам забележио у мом малом жутом блоку, по формату најмањем из чувене серије „скицен“, с осталим њеним просократовским сентенцама, илити, изрекама, од игара на срећу у некој тадашњој југословенској држави,а која је владала за време мог детињства, од игара на срећу била је само тзв. државна лутрија. Са лозовима који су се штампали као дводелни тикети од две истобројне и истобојне перфориране половине. Једне године, ако ме сећање не вара, то је било неке из календарског низа осамдесетих прошлог века, бака Сава ми је у сну, уз осмех, поручила да хитно купим један цео дводелни лоз те фамозне државне лутрије. И купих ја како ми то пророчански поручи моја мила старица, коју сам много волео и исто толико обожавао, али нажалост само половину лоза, док сам за разлику преосталог новца, колико је износила цена целог лоза, купио паклицу цигарета Дрина. И дан данас ми је жао што је не послушах, што купих само пола лоза, па уместо целог добих само половину значајног добитка, који је извукао магични број купљеног лоза. Али, и то је било довољно за битно увећање нашег ондашњег и веома скромног породичног буџета. Прво што сам купио од новца тог добитка био је велики женски кожни новчаник, или буђелар како га је бака називала и никада имала, светле беж боје, који сам, уз букет црвених ружа, са радошћу једне недеље однео на бакин гроб у њеном селу Днопоље. У новчанику, поред неколико новчаница у мањим износима, ставио сам и један истргнути лист из мог малог жутог „скицен“ блока на коме је била записана моја песма На крају земље. Песма је била посвећена њој мојој баки миљеници и највећем филозофу мог детињства, па, ето, и из сличности тог разлога зато јој посвећујем и ову причу. А, успут хрлећи у неку имагинарну јутарњу шетњу, са осећањем да ћу је на тренутак срести у њој, застаћу прво, крај локалног православног храма саграђеног на левој обали Дунава, да бих јој на платоу одређеном  испред њега, са великом љубављу и захвалношћу што је постојала у мом животу - запалио свећу.

мај 2018. 

КЛЕТВА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КЛЕТВА

Затворити се у себе

речи другима поделити

сумњати у податке чула

у историју корења

развалити своје име и свој

знак допустити да се читају

тумачи

Ниче и Шопенхауер

да се подвлаче рукописи песника

слике и томови на леђима да се

носе

памети да се сабирају

пустити да оцењују процењују

прецењују и оцрњују

учествовати у сабирању памети

спајати дан и ноћ испод очију

пливати по немим водама

слепе каменчиће од воде исушивати

води водом одговарати

ватру тајном не сматрати

Сенка бити којом се нико не користи

Имати и немати пријатеље

ни непријатеља у помоћи и немоћи

Умивати се на светлу

до миле воље на клозетној дасци

седети

(Из циклуса „Интимне песме“ сабране у књизи „РАДОВИ НА ПУТУ“ („Рад“, Београд, 1993, уредник Јовица Аћин)    

НЕДОХВАТ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕДОХВАТ

Ни свој поглед ухватити

Не можеш

ако си иза њега

ни додир бити

ако врхом прстију

руке језика

додирујеш тело

туђе

своје и

мислиш да си се у чудо

претворио

у неприкосновеног господара

који ће рећи

теби ово

њему ово

ни своју реч чути

не можеш

ако је на језику канапом

везана

у чвор претворена нерасецива

неближња

ако си метром срчаним

крај других стално

да их мериш

да их преводиш

у безнађу свом до дна да не потону