ЗОРАН М. МАНДИЋ У АНТОЛОГИЈИ „СТАРИ ИСТЕР ДУНАВО МЛАДО“

                             ЗОРАН М. МАНДИЋ У АНТОЛОГИЈИ 

                           „СТАРИ ИСТЕР ДУНАВО МЛАДО“

            У антологији панорамског карактера „СТАРИ ИСТЕР ДУНАВО МЛАДО“, или, у  „дунавском песмоплету“, како у уводној белешци истиче њен приређивач Радомир Андрић, која је на 234 стране објављена у издању Удружења књижевника Србије заступљена је и песма „ДУНАВ“  (стр. 162-163) ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Иначе у овом „песмоплету“ поред српских песника (Јована Стерије Поповића, Јована Јовановића Змаја, Војислава Илића, Милоша Црњанског, Стевана Раичковића, Љубомира Симовића, Србе Игњатовића, Миће Цвијетића, Новице Тадића, Душана Стојковића, Зорана М. Мандића и низа других истакнутих песника из српског националног корпуса, рођених у временском распону од 1589. до 1979, објављене су и песме аутора других националности: словачки, мађарски, румунски, хрватски и македонски песници, којима је Дунав, као, непорециво, једна од најопеванијих еверопских река, послужио као моћан инспирацијски извор и „окидач“ за њихове лирске фантазије. Одабране песме објављене су хронолошким редом по години рођења њихових аутора при чему је сваки аутор заступљен само са по једном песмом. На насловној корици књиге налази се репродукција слике „Лепенац чува планету Дунав“ Предрага Баја Луковића.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДУНАВ

Дунав

кривуда од свог рођења према нама

заточеним у сопственом погледу

вером у исправност дешифровања слика

које улазе у њега

Не чини он то на дугом путу

нити једнако нити на истој путањи

Колико се пута закривио заобилазећи

важна места природе скривених у дубокости

лепоте тихог

невидљивог и ненаметљивог постојања

онако како постоји подземно дрво

облак и заспали неумрли цвет

Његова песма креће се понорницама сна

испред и иза капија сунца са којих се објављује

велика зелена хаљина биља испуњеног

ведрином шаренила

књигом недокучивих тајни мириса

Нама што устрајавамо у жељи да разазнамо

незнање

пресмело отварајући закључане кутије

нижих и виших загонетки

Као да је таласима сакупио сав немир страсти

што стидљиво излазе однекуд и преврћу се и премећу се у

друга бића

у оно што свој независни лични одраз сели са водом и

тече од једне до друге станице као крв

као непомућени разум кисеоника насред игре

високог и ниског притиска

Дуав је човек који снажно млатара својим воденим рукама

препливавајући разлике на вировима из којих израстоше

зидови подела прича на бајке и басне

на мали ћошкасти роман о геноциду који се спроводи

над рибама као ванбилансни ритуал

нека смешна врста обреда налик свему што

острашћени људски ум уме да намести    

ДРОБЉЕЊЕ КАМЕНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДРОБЉЕЊЕ КАМЕНА

Мој рођак

Арсеније

купио је деветстопете

дробилицу за камен

Дробио је Арсеније

Дробио је неколико деценија камен

Деветстотридесетдевете

жандарми су одвели Арсенија

сав издробљени камен воловским

колима одвучен је из Арсенијевог

дворишта

Шта би камену

(а шта држави)

Објављено у часопису ПОЉА у броју 371-372/ јануар-фебруар 1990. 

У САЗВЕЖЂУ ПОВРАТКА КЛАСИЧНЕ РЕАЛИСТИЧКЕ СЛИКЕ

                          Портрет Зорана М. Мандића, рад сликара Драгана Нешића

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                   У САЗВЕЖЂУ ПОВРАТКА 

                           КЛАСИЧНЕ РЕАЛИСТИЧКЕ СЛИКЕ

Мисли о повратку слике на матрицу идеје њеног настанка, па и њеног реалистичног опстанка, у чијој осами она живи са сенком свог креативног иницијалног прапочетка, вековима, у епохама промена, призива посезање за дискусијом о лавиринту, који је, по Борхесу, најочитији симбол осећања изгубљености у процесу промишљања могућности повратка на извор разлога зачећа. Зато је сликар, или било који други уметник, песник, композитор, математичар, као најопуномоћенији, изасланик божје сензације у пољу људске цивилизације, стављен у процеп из кога га п(р)озивају, да својој публици и њеним тумачима, открије тајну дилеме која га мучи на прибављању одговора таквим знатижељама.

            Ако се пође од чињенице да је сликарство почетак спознаје људи у визуеализацији осећања света, и сваколиког инвентара првобитног уређења њене природе и њених закона, онда је недвосмилена истина да су први сликари, само тако могли да започну крчење пута ка идентитетима људи. Та истина помогла је да се човек на почетку свог метнталног развоја сучели са окретањима око осе феномена огледала и научи да контролише игру менталне расвете симетричних одраза, који су га са својим нијансама и загонеткама, одводили у открића: сенке, ватре, копља, точка и на крају сна као „подстрекача“ за даља: усмеравања, распоређивања и компоновања запажања. Отуда и истина о слици, као најбитнијем тренутку у развоју људске самосвести. Зато је велика истина да идеја слике није настала случајно. Она заслужено стоји на самом почетку историје еволуције развоја света, као један од најнеобичнијих, пре свега, чулних достигнућа сензације људског ума.

            Временом, мењајући идеје о поимању света, сликар је, пре свега, као светлосно биће, почео и да мења улогу и развој својих визуелних записа, а упоредо и: карактер, језик, говор и тен слике. Спознао је да се свет, на слици и изван ње, може поделити између онога што је на првобитном цртежу лик бика и што није бик. У тој спознаји он је несвесно започео мисију истраживања самогласа разборитости и препознавања. Наравно да је тада рудимент перцепције још увек био далеко од разумевања, а камоли читања снова и њихових порука.

            Неспорно је да је слика вековима, као својеврсна аналогија, била талац реалистичке белешке у коју је сликар страсно уносио своје визуелне утиске. Речју, слике су зато у историји уметности, дуго, дуго времена, а нарочито после утврђеног сазнања о судбини пролазности живота, личиле на насеља „белих кућа“ врсног савременог српског песника Ђорђа Сибиновића, а потом, све више и више, на иконографске оде идеалима вере и емоционалног уздања. Тако је сликар нашао у себи човека. У формату тог налажења започеле су и расправе о онтологији, психологији и филозофији богочовека и богоствараоца.

            У новом модерном, научном, дигиталном и технолошком, свету, препуном анархије, себичности, корупције и сваколиког неморала, усуд рада и притиска експресионистичке енергије, удаљио је уметност, књижевност и музику, од импресионизма сувог и огољеног реализма. Том удаљењу у многоме су кумовала присвајања и наслањања на стилске улоге: метафора, алегорија, алузија и асоцијација. Свет знакова, природних и комплексних бројева проширио се до те мере да је светом завладао култ шифара, претпоставки, негација и заменица. Несумњиво је тада завладао и рат земаљских и космичких димензија. Наравно, да се ово односи и на савремено реалистичко сликарство, које је жртва предложака постављених у у мисаоним ликовним делима: Ботичелија, Леонарда, Каравађа, Дирера, Пикаса, Инке Есенхајг и Милорада Бате Михаиловића. Зато су класична ликовна дела фигуративног реализма увек ту, на својим стварним и нестварним штафелајима, и никада нису нестала. Упорнији знатижељници могу њихове ауторе наћи како у Несебичном музеју Заветина седе и пију кафу, 3 у 1, или 2 у 1, са костимираним менаџерима актуелне дигиталне ере.

На Богојављање 2014. год.

ГОНИЧ

ЗОРАН М.МАНДИЋ

ГОНИЧ

                Наравно, некима је на овом прљавом, а Бога ми и све прљавијем и болеснијем свету – част да буду гоничи било чега, без обзира колико се простор тих могућности растезао, или галопирајући ширио попут епидемија и пандемија заразних болести.

                О гоничима сам, и сам не знам, да ли више читао, или слушао из уста оних у чија срца и намере сам веровао. И добро знам да је гонич за њих, као и за мене, неомиљено занимање. И да је негативан гонич увек био неко другачији од позитивног чувара стада: бизона, оваца, крава или коња. Неомиљени гоничи су вазда били заробљеници и таоци: бацача људи у бездане јаме, приватних детектива, ловаца на уцењене главе и плаћених убица, чак и ловаца на снове. На оне, којима је ентузијазам њихових: емоционалних, интелектуалних, психолошких, професионалних, или уметничких сензибилитета ирационално сметао. И сулудао их чинио непотпуним и несрећним због тог недостатка.

                И тако, за веровати је, да је гонич, као заједничка именица, разапета између полова њене поделе на омиљено и неомиљено занимање, остаде, језички,готово трагично, у процепу – негде између. Између тешког разумевања и означавања олаког (при)хватања стања људског битисања, чија флуидност је далеко од сваког саглашавања са онима, који себе и „агрегатна“ стања свог „морала“, представљају лажним пастирима. Са онима, за које се бојим, да никада, ама баш никада, неће, из гротла своје себичности, и свог проклетства  спознати - да је најтеже себе  представити себи. И из те представе извући позитиван резултат. Разбудити се. Освестити се. Оздравити...

ПИСАЊЕ ОДБРАНЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСАЊЕ ОДБРАНЕ

У великом нереду

пишем одбрану о изношењу

незаштићеног смећа

У мноштву одбачености препознајем

недовршено

али у налету идеја предајем се

заводничком шуму разлике

не часећи да признам да све зависи

од тренутка

И гле као да није тако

започињем некакву реченицу из

које се шири задах

из ког и сам подижем главу

не знајући да ли је то моја глава 

МАЛА ПЕСМА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАЛА ПЕСМА

Нема мале песме

То знање потиче од сазнања

количине божије x-ране

с којом се храни мала песма

Мала песма се храни

пажљиво и правилно

сваки дан се у њена усташца

приноси њено мајушно тело

О својој души мала песма сама брине

Мала песма не буди се нагло

не одлази далеко од куће у којој расте

и не једе другу храну

не пије воду у којој вежба да плива

Птице је уче да пева

Језик трава од трава позајмљује

У малој песми све је на свом месту

астал за којим се руча

 слика у коју се гледа

кревет у коме се спава

Она познаје саму себе и таква се

пред-ставља

За оне друге у васељени је светлећа

да би је препо-знали док је казују на својим језицима

Песма (стр.17.) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ (Просвета. Савремена поезија, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.).    

ЋОРИЛИЋ О МАНДИЋУ У САВРЕМЕНИКУ

                 ЋОРИЛИЋ О МАНДИЋУ У САВРЕМЕНИКУ

Љубомир Ћорилић

ЕМИНЕНТНО ЕСЕЈИСТИЧКА ПОЕЗИЈА*   

                                        

                             О две књиге песама  Зорана М. Мандића

                                                        Миран песник                 

                                                        Никада неће ући у историју                                                                                                                     свог народа...                            

    

Зоран М. Мандић:  Миран песник

     Уместо ових стихова на почетку текста могли су да стоје и стихови: Страшна је то вест/Када те убију/Када самообешен клечиш крај неког /Ђубришта/У тамном делу града, у тамном оделу/Још страшније је/Када те неки још нерођени централни/комитет/оглашава невиним(живим)/када те преводе, цитирају, рекламирају/продају... - посвећени песнику Николају Гумиљову, припаднику „Беле гарде“ руске поезије, убијеном  у чисткама после Октобарске револуције(1921). Тим стиховима јеЗоран М. Мандић 1988, посредно(поетички), подсетио и на плејаду других руских песника који су, попут Гумиљова,  доживели трагичну судбину: на Ану Ахматову, Осипа Мандељштама, Алексадра Блока, Марину Цветајеву... Нашавши се на белегу тог „тренута“(по Лази Костићу), овај сведок је прозорљиво наслутио и рекао: „То је он!“ Све друго се само „цртало“, као у каквом мандићевском запису о сликама.

     Тако је Мандић најавио свој искорак из неангажоване и бледе младе српске певаније која је губила дах у бескрвном океану тема и мотива и, нарочито, у стереотипима версистичких форми. Већ тада се знало да на српску песничку сцену не ступа песник опсењен истрошеним орфејским обрасцима песме, већ младар коме се указују други и дугачији путеви досезања висина Олимпа. Истина, имао је до тада пет објављених књига, али, његова благородна жупска природа(рођен у Владичином Хану, 1950) још није налазила пута да га примете, „преводе, цитирају, рекламирају, продају“. 

     У међувремену, до књига песама Србија у дубоким водама(2015) и Кварење кругова(2017), Мандић је стасао у врсног песника, књижевног и ликовног критичара, писца прича. Објавио је још седамнаест књига песама, два избора (на италијанском и македонском језику), два издања минималистички промишљених есеја Мали наслови, мноштво књижевних и ликовних критика у књижевним ревијама, и прича у најчитанијим новинама и часописима.

     О његовим књигама писало је четрдесетак критичара и песника и скоро сви су уочили неспорну способност да своје песме  и књиге песама доведе до највишег нивоа вредности.  Тако, нпр, Душан Стојковић с разлогом тврди да је Мандић један од најбољих песника које савремена  српска поезија има и да у њему имамо по много чему, већ и класичног песника(који се још увек не чита довољно, поготово не онолико и онако како заслужује.

    Вредност Мандићеве поезије је, понајвише, у иновативној  структури њеног поетичког верса, у асоцијацијама које се гранају и лајтмотивски круже (...) литерарним опусом, а одликује је суштинска промишљеност (о)певаног, иронијски поетски дискурс, метафоричност која се не бори него симбиотички сраста са метафизичношћу, аутоцитатност, цитатност, која није повлађивање и слеђење оствареног, већ непрестани сукоб са наведеним, које у новом контексту, не ретко измењеном(...), јесу основне саставнице његових песама(Д. Стојковић).

     Делимично цитирани критички пледоаје(одбрана и оцена) односи се подједнако на целокупну поезију и на последње две књиге (Србија у дубоким водама, Кварење кругова), јер скоро све песме окупља око истог стожера јединствена песникова парабола.

     Између Мандићевих раних, каснијих и данашњих песама није тешко уочити суштинску тематско-мотивску и версистичку поетичку везу  пошто је доследно реализовао идеју о човековој борби за хармонију живота коју квари стварност у свим временима и просторима,  а страсно је препознају и бране још само песници, филозофи и сликари, и пошто је све време примењивао исти поступак у грађењу песничког верса.

    Песници хармонију препознају имагинативним нервом као стварну и могућу; филозофи је формулишу логичком расправном праксом; а сликари слуте страсно оствареним  валерима светлости, сенке и компатибилних боја. Ликовност Мандићевих песама посебно ће доћи до изражаја у књизи Кварење кругова. У овом креативном споју нема места историји. Она, по песниковом уверењу, само констатује стање, повезује догађаје и личности, те зато није фактор креативног чина.

     Мандић је посве уобличио своју ауторску форму, сатворио јединствен поетички модел. Његова онеобичена песма јесте само његова и нико (...) не може ни да покуша да следи њен траг(Д. Стојковић). У томе је кључ оригиналности и његове поетичке зрелости. Сличне оцене изрекли су Саша Радојчић, Славко Гордић, Бошко Томашевић и др.

     Песме је онеобичавао својеврсном и темељном лектирском ерудицијом, транспоновањем интелектуалне спознаје о животу и уметности у специфичан лиризам. Његова поезија успоставља оригиналну параболичну везу између класичног и модерног песничког текста којег не придављује херметизам структуре, иако је ово еминентно есејска поезија*. Мандић уме да упоетизује идеје великих песника, своју есејску тезу, филозофске максиме кључних мислилаца, ликовно оживљен мотив бардова сликарства, тако да се, при свему томе, послужи призивом библијских мотива и сликама из живота, онаквим какве заиста јесу.

     У основи, може се слободно рећи да лектирска, филозофска, ликовна и друга знања Мандић и уноси есејски у поезију не би ли што верније, а онеобичено,  посведочио о животу, пролазности, свету, смрти: Слика света и човека у њему, са којим се поигравају човек, природа и више силе, једна је и за све иста. У таквом свету, песник смислено призива своја искуства, наслеђе уметности и филозофије: да би приказао живот у свој његовој енигматичној комплексности. Иронијска аура је ту само да исказно знатније подцрта важност опеваних животних ситуација.

     Мандићева песма је песма која тече полако, као крв у сопственом смеру(према његовом стиху), исто онако како речи излазе из његове главе и улазе у песму и душу читаоца.

    Стихови и песме Зорана М. Мандића  нису лирски мозаици који се међусобно придављују  у неоромантичарском караказану сопственог сентимента, већ су узбудљив калеидоскоп вешто случених слика света уведених у еминентну песничку радионицу, у клупе пожељне филозофске школе, у атељеа сликара који осећају и осликавају драматику живота. Захваљујући драгоценој асоцијативности, његове есејске песничке реминисценције формирају код нешто ученијег читаоца нову слику света, искуствено, ново филозофско мишљење и нов однос према сопственом животу. Његова песма није само за естетска уживања, већ има и утилитарну улогу.

    Мандић усмерава „крв своје поезије“ ка врху громобрана на коме се празни нагомилана енергија муње живота, са свим њеним животворним и смртним исходима. Тако је, на пример, мајсторски, громобрански, испразнио вековима гомилану животворну енергију Србије у  песми Србија у дубоким водама, по којој и књига носи име. Њоме је и критички и одбрамбено алузивно,- иронијски напоменуо(и елаборирао) истину да Дубине воде(оне из 2014, нити било које друге и симболички схваћене -  прим. а.) нису/Непријатељ Србији, већнезнања и други евидентни непријатељи. Али, непријатељи би требало да знају:

     Србија не може тек тако да издахне/Да се удави, јер, На њеним грудима светло се/Ордење претвара у бране од  челика/У  талпе од које се одбијају/Свотице светлуцавих подсмеха/Европских банкара; Србија има све што има, и што други немају. Има своје корене, народ, историју, јунаке, своје свеце, све: од академика до траљавих политичара. Има Победе над самом собом. Србија има себе онакву каква је; она је вечно своја национална/Народна...

     Песма Србија у дубоким водама једна је од најлепших песама о Србији написаних последњих неколико година...

     Као и неки други песници, и Мандић подгрева уверење да поезија може све да опевапражњењем језика. Зато језику и песми даје понекад божанску моћ, јер, по њему, са језиком је све повезано у свести/Знаног и незнаног/Смисленог и бесмисленог. Зато је песниково да Лепоту казаног мери и тежином ружних/Речи (...) у несагледивом океану/Језика(Дух песме). Колико значаја придаје језику, исповедно сведочи песма  Увек ћу волети свој матерњи језик, чије значење не можемо појмити ако је не сагледамо у целини:

Увек ћу волети свој матерњи  

 Језик

Чак и пред онима који га сматрају

Неприкладним за филозофске

Расправе

Порицање сопственог језика

Симетрично је порицању Бога   

Из сумње у матерњи језик     

Избија неподношљива језа      

Моја пригушена биографија                                                                                                    

Никада неће оскудевати у                                                                                                 

Матерњем језику                                                                                                                          

Па ни онда када ме буду                                                                                                    

Разапињале                                                                                                                        

Чељусти сурових страсти

    Певајући о свом „матерњем језику“(српском), Мандић се поетички изјаснио о круцијалном питању припадности своме роду, свестан да без језика нема  ни националног идентитета. Песмом Две хиљаде двадесета изразито критички указuje на предстојеће брзо отуђење људи, на замор од разних тумача/Предлагача и преговарача, на драматично губљење  језика(Две хиљаде двадесете људи ће се/Постројавати између две речи/ОК и ЋАО), па и на то да ће две хиљаде двадесете  бити отворена нова/Гробља  за сахрањивање неухрањених остатака наде... У ту групу указивања долази и указивање на ограниченост слобода у којима човек живи: Можда ћу на путу до Сомбора и Апатина/Завршити песму (...) о ухапшеном свету живота који казну/издржава у суровом казамату оквира.

    Песник одбацује све оквире, осим онај који је рођењем, нежношћу и бригом заокружила мајка која га враћа у живот из сурове стварности и чува својом пажњом од  зала избацивача из сопствене биографије.

    У песме књиге Кварење кругова, Мандић обилато уграђује, као и у раније,  и постмодернистичке поетичке фрагменте да би обеснажио потенцијалну поплаву сентимента у приликама кад из језика уђе у песму преемотивна реч, попут речи мајка, љубав, живот, смрт. Ти су фрагменти (и речи) његова поплавна брана од истрошених образаца песме, пут ка богаћењу садржаја међуредним значењима. При том се служи колосалном поетиком светских и наших песника, попут Дантеа, Рембоа, Бодлера, романописаца Достојевског, Кафке, Борхеса, сликара Ван Гога, Пикаса, Коњовића, или, наших песника: три Бранка – Радичевића, Ћопића, Миљковића, Чудеа, Бране Петровића, Попоског... И опет, то није њихов, већ мандићевски поступак служења смислу његове изражајности, његове асоцијативности и  сликовности, поступку који је  само његов. Са некима које посветно уводи у песму идентификовао се још за живота, проводећи с њима (и у њиховој поезији) део драгоценог времена које му сад враћа дуг богатом асоцијативношћу, утилитарном дарежљивошћу.

    Књигу Кварење кругова (наслов асоцира Архимедову мисао Не дирајте моје кругове,  недодирљивост  креативне идеје, угрожавање слободе, идентитета, али, у другачијем контексту, и затвореност у сопствене кругове, у љуштуру из које човек тешко излази!) Мандић отвара песмом Обраћања. Она је песников унутрашњи дијалог са Песмом. После многих година писања, песник установљава да су у њој мртве речи, туга, монотонија. Осећа налог да их оживи новом садржином, значењем и формом, не би ли и он оживео с њима: мада, извесно, живи с неверицом у такву могућност. 

     Хтео би макар да задржи форму кругова живота(не песме!), да јој он сам, живот, човек, виша сила, или ко други, не поремети равнотежу и поквари смисао. Да сачува кругове који су симбол какве-такве  макар стваралачке хармоније, без обзира што је  кварење хармоније живота евидентно на свакој земаљској тачки, у сваком „тренуту“ времена.

     Због нескривене еуфорије кварења свих кругова(од естетских, етичких до егзистенцијалних! земаљских и небеских!) и претеће извесности смрти, Мандић  поетолошку „расправу“ о кварењу кругова наставља пролегоменом о смрти(Када умрем). Разлог је што, у својим одмаклим годинама, осећа да је свака његова Песма/ У библиотеци смрти/Објављена.

      Стојковић утврђује да из многих Мандићевих стихова и буквално веје меланхолија, што јесте одлика и његове поезије и његове природе. Следи прави мали бревијар песама из којих веју  свакодневна колоквијална жицарења разноврсних синекура, труњe, муљ,  плићаци, притворства, преваре, лажи, сујете, глупости, вербално насиље, напасти,  доушници, неразумни злочини, јадни неписмени песници, поетокрадице...

      Немоћан да ишта измени у декомпонованом животу, а свестан моћи сваке од наведених и ненаведених деструктивних појава, Мандић књигу заокружује дисовски очајном песмомКварење кругова, овим њеним стиховима: ... Неко је(...) кварио моје кругове/док сам растао у читању/ (...), док/улицама миле људи којима све мање/доликује да се надају/ (...), јер,нико не зна за њих нити се залаже за/ њихова права да (...) неважни, непознати и неозначени/припадају себи.

      Припадање себи је, по Мандићу, најсветије право које не би требало нико никоме да оспорава, без обзира на другачије мишљење и моћ, јер, како рече у раније углобљеној песми, Свет је један/једна запета/једна тачка/непрекројив ни од најсилнијих/добро наоружаних  множина (...) Свет је један у свему. И човек, свакако.

     И Зоран М. Мандић је један међу свима у савременом српском песништву. Књиге песама Србија у дубоким водама и Кварење кругова доказују његову пуну песничку зрелост.

                                                            12 – 16. децембра 2017.

ПЕСМЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА САВРЕМЕНИК

                           ПЕСМЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА 

          НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА САВРЕМЕНИК

            На страницама београдског књижевног часописа САВРЕМЕНИК, број 267-268-269/2018, чији је власник и главни одговорни уредник један од најистакнутијих савремених српских писаца СРБА ИГЊАТОВИЋ, објављене су песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Мандићеве песме су објављене у блоку (стр.47-50) под заједничким насловом ПОБЕЋИ У СВЕТЛОСТ, а исти блок обухвата нове Мандићеве песме: Бојим се да ћу писати, Филип и Мандић. Мандић је иначе дугогодишњи сарадник часописа Савременик, нарочито од новембра 1992. године када је Издавачка кућа АПОСТРОФ Србе Игњатовића преузела његово објављивање.

                У истом броју САВРЕМЕНИКА објављен је и текст ЉУБОМИРА ЋОРИЛИЋА, књижевника из Лознице, под насловом ЕМИНЕНТНО ЕСЕЈИСТЧКА ПОЕЗИЈА у ком Ћорилић пише о књигама песма ЗОРАНА М. МАНДИЋА – Србија у дубоким водама (2015) и Кварење кругова (2017).

БОЈИМ СЕ ДА ЋУ ПИСАТИ

Бојим се да ћу писати и

Кад престанем да пишем

Страхујем од тог усуда

Као што се он плаши мојих

Одрицања

И тако по ваздан

Стојимо један наспрам другог

Немајући куд него право

На двобој

А моји секунданти су моје песме

Како онда да не преварим моје

Секунданте

Како светла образа да погледам

Двобоју у очи и предам се миру

Писања и када престанем да пишем

И када престанем да се одричем

Одрицања

Када ме напусти страх мојих усуда

Без којих можда нисам ни могао да

Пишем без којих

Нисам могао ни да престајем да пишем

И одлазим са мојим секундантима

У мрак спокоја као у какву тамницу

У којој могу да преноћим да преспавам

Све моје животе од сада и од пре и од

Што би рекла моја брижна мати –

Настави  да набрајаш – од сутра

Ех како би она волела да ме стално

Живот буди

Да може стално да ме гледа и пита

Да ли сам јео

Да ли сам уморан

А ја се још увек бојим

Не смем да јој кажем

Чак и на крају ове песме

Да ћу писати и када престанем да пишем

Да ћу волети и када престанем да волим

Да ћу живети и када престанем да живим

Да ћу себе потражити у праху

А онда из њега побећи у светлост

Одакле сам и дошао

Одакле ћу се поново и вратити

Да пишем и када престанем да пишем

МАНДИЋ

Ево ме у дуго сањаној песми

Да ли и у њеном досањаном уму

С којим се усудио противуречити

Емоцијама

Чулима и оној

Финој до нежности лирској пређи

Која се обмотава око срца

Када онемоћа

Када избушено месо постане од

Срчаних удара и превелике љубави у

Коју је упадало као у дубоки снег

Ево ме с обе стране

Хармоније и дисхармоније

Мандић наспрам Мандића с оним

Средњим словом М

Као са кавим орденом  из кутије

Очевих одликовања за ратовање

Храброст и поштење

Ево ме у трагу без трага

Траговит у филозофском злочину

Кварења кругова

Са Србијом у дубоким водама

Као са каквим фантастичним добитком и

У малим насловима у

Наративима душица малих прича

Које као безимене

Безимене и бестелесне

Творевине расту брже и светлије од трулих

Писања у које књижевни кастрати у

Самице њихових јунака затварају Теслу и

Андрића

Мандић против Мандића

Никада да је тако било

У њима Једном М увек је горела

Ватра која греје

Која не односи градове

Шуме и

Људе и њихове куће

Ватра која не убија

Али

Пламен који ће спалити

Посмртне остатке књижевности

Заражене саме собом

Као куга са кугом

Колера са колером

Као као са као са

Шумовима на избушеном срцу језика

Те матерње иконе постања

Да ли српског или руског или у

Љубави свијеног као завет

Као сенка која крије сузе јунака и

Не да да га плач представља да

Цвили пред оним што може

Од чега су јачи

Мандић наспрам Мандића

У овој досањаној песми уочи

Светог Николе

Док се њих оба спремају да напишу сећање

На свог оца

Боже колико ли то правде има у

Поезији као мом једином дому у

Мојој страсти и мом завету да је никада

Никада ни у сну не напустим

Уочи Светог Николе 2017. 

ФИЛИП

Ова песма је једна из

Мог циклуса наслова са

Именима и презименима

Мандић

Андреј

Зоја

Томашевић

Циклус у коме размишљам о

Суштини именовања и њихових

Значења која сам желео да претворим у

Причице о себи и другима иако свестан да

Песма не трпи препричавања нити да је  

Ни једна од њих класично препричвљива

Зато што је поезија рефлекс мисли и звука

Час на јави а час у сну чак и у оним

Причама с којима је мајка успављивала дете

А Филип

Филип је онај који по старогрчком предању

Воли коње а није коњокрадица

Филип је заштитник као и Свети Георгије који

Са узјаханог коња убија аждаху

Неман налику на змаја и крволочног

Гмизавца

У том имену оца Александра Македонског је

Ратник освајач који је наредио градњу

 Чувене Александријске библиотеке и

Мит у најужем кругу историје

Миљеник богова

Аристотелов ученик

А у овој нашој све бржој до невровања и

Колико научног толико и филозофског чуђења

Дигиталној епохи Филип већ

У пеленама смишља трикове и достигнућа с

Којима ће се прикључити Андреју и Зоји

Кога ето већ на почетку обожавају пчелице

Његовог деде и прадедове овчице

За веровање је да ће Филип као

Заштитник ове песме и њеног циклуса постати и

Несумњиви настављач алхемичарске магије у

Претварању туге и сете у радост

КУМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КУМ

            Не знам – зашто, ни одакле ми то да се, мало-мало, поново враћам на причу о „сведочењу“, које је у традицији, код Срба, познато као институција „кумства“. А, могао бих, ево и сада, концентрисан, логичан и потпуно смирен, као „било покојника“, како је то својевремено сјајно песнички и дубоко сликовито у једној својој песми - изговорио Владимир Владимирович Мајаковски, да о кумству напишем есеј, који би се анализирао и о коме би се дискутовало на неком филозофском, па и филолошком факултету у Србији, Русији и где све не. Могао бих, само када бих био сигуран  да у том писању нећу емоционално „планути“, као хепо коцкица, при свакој помисли на лик „кума“, који се у мој живот (у)везао са оном врстом и карактером  љигавости, коју заједно: Мајаковски, Достојевски и Чехов, не би били у стању да лако и језички пријемчљиво, опишу и теоријски лоцирају на неко од места типологије примера са којима баратају психологија и њена „сестра“ - психоанализа. За неверовати је, да се толико гадости може сместити чак и у кутију формата тако мале трословне речце – кум, а да се при томе и даље сачува поштовање према идеји с којом је кумство постало важан облик сведочења у националним историјама и традицијама сличних дигнитета и то не само код Срба, него и код многих других, пре свега, словенских народа. Али, шта да се каже о институтима кума и кумства, о којима је најбоље, што би рекао Његош, не рећи ни једну, ни ову, ни ону - реч, како се не би изгрешило тамо где се не сме погрешити. Питање је само до које мере разум, чула и осећања човекова могу одолевати поштовању и одбрани оног што је по свему неодбрањиво. Оно што расте попут корова и у коров се вечни претвара. Са сведоцима, или без њих – свеједно је, па чак и онда када је најбоље опростити неопростиво. И заборавити незаборављиво. Сваком човеку без кума је је увек боље и најбоље, него са кумом, коме та част ни почему, нити следује, нити паше, нити припада.

ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ ЉУБАВНЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ ЉУБАВНЕ

Док траје изнутра

у лику привиђења

са непремерљивом енергијом

треперења

Претварамо се међусобно у

друго стање

Имамо снове али не и представе

прерачунате у разлике

којима нас додају као кусур

у радњама јефтине парфимерије

Нико споља

за време тог трајања

не може да нас преобличи

или прилагоди за нас саме

после тог трајања

Ипак и последња секунда је довољна

да се у огледалу лишимо костима и

пре-облака

и

изнутра изађемо очишћени од

свих енергија

и

свих претварања

Песма (стр. 14.) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРПЗОР“ (Просвета, Савремена поезија, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.).

КАДА БИХ МОГАО ДА СЕ ИЗЈАСНИМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАДА БИХ МОГАО ДА СЕ ИЗЈАСНИМ

Када бих могао да се изјасним

пре него што одложим терет

и сагледам дубину у коју сам

пропадао под њим

Не би то биле просте речи

из-говора

за нешто што површно раз-умемо

што ме узима споља и оставља

без оног важног унутра

што ме об-узима дрхтавицом насред

сунца које ником не сведочи

нити ступа у са-вез са ичијим

до-битком

Када бих могао да се изјасним о

гу-битку који нас све под-једнако

чека

под ис-тим непри-страсним сунцем

на-писао бих песму о до-битку

који по-пут иконе лебди изнад наших

глава

а није ни песма ни икона

Можда би то био само мали опис слике

на  којој свако јутро излазим из себе и

гледам у биће које све мање познајем

које све мање раз-умем

које све мање раз-уме мој не-одложан

терет

Слика је чудесна зато што привлачи

колико об-лицима толико празнинама

на којима свако може да слика за себе

себе

од себе

по себи

о себи

собом

Песма (стр. 15-16) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ (Просвета, Савремена поезија, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.). 

КОНСТРУКТИВНА ПЕСМА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КОНСТРУКТИВНА ПЕСМА

Док ме прогоне дивим се хартији (папиру)

забадам нос у (не)лакиране ладице песме (текста)

загледан у непремостиву линију истине (мира) и

знам да радим све у име неодређености (места)

не могу да ме збуне јефтине одмазде (експлозив)

подметнут у земљишту не-обрађиваном (без киша) и

тврдим да сам само овакав без запете (див) јер ето

панталоне ми солидно стоје (и то без каиша)

знам да су судбе дело између наказа и приказа (беда)

то сам наследио у хормоналним поремећајима

изнуђивања мозга (природе) и

ниједан да каже да је стигао (до реда)

себичним говором ватре у флегматичној заблуди (вода)

ДОК СИ ОПКОРАЧЕН ПЕСМОМ СВЕ ДРУГО НИЈЕ ТАЈНА (ИЗУЗЕТАК)

и не може тек тако да те неки представник живота (ради)

мода да уместо доказа испалиш себи у главу метак (         )

из никакве истине (ни онда) не може чистог да те извади (       )

Песма је симбол стравичне игре (и за децу) на граници привиђења (        )

Играш се сваким даном до седам

И кад ми охоло неко каже довиђења

Ја се тек онда смирим и смирено одговорим – не дам

Објављено у часопису ПОЉА у броју 371-372/ јануар-фебруар 1990. у Новом Саду

БЕЗНАЧАЈНОСТ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БЕЗНАЧАЈНОСТ

Базначајан си

и са највећим значењем о којем

сањаш

за којим лудиш

који не постоји

Пристајеш на све што ниси

у том лудилу

уносиш у себе оно што не постоји

оно што немаш

трујеш се с речима

озвучен си

Не знаш ништа о себи

када не говориш

када се казује оно што не чујеш

Само значајан можеш да

постојиш

копаш гробове

преваљујеш терет с једне на

другу страну полуге

О својој безначајности не одлучујеш

с њом се рађаш

кроз њену опну дишеш

Она је твој и озонов учитељ

Безначајност

Твоја или туђа је

исто безначајна 

ЗАШТО САМ ПРЕСТАО ДА САЊАМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАШТО САМ ПРЕСТАО ДА САЊАМ

Све се догодило одједном

Као потера када ти бане у дом

Као питање које ћеш поставити

Себи самом

Зашто сам престао да сањам

И то  усред сна

Када се врата топлог дома закључавају

Да се дом не исхлади

Да не одлепршају гладне птице

Које је наша мајка призивала

Учећи их да памте да једу у нашој кући

Треба научити и то говорила је

Наша мајка да

Сваки престанак личи на тајну

Дубоко приковану за своје дно

А тајна није место избављења ни

Лука мира ни

Молитва ни

Место сонета

Ако се једног божијег дана сетим

Зашто сам престао да сањам

Отворићу широм врата и све прозоре

На нашем топлом дому да

У њега улепршају гладне птице

Које је мајка учила да једу

У нашој кући као у њиховом дому

А нама деци казивала  да је

Сањати као и волети и да то

Никада не престаје

Како онда да

Исправим наслов овој песми када сам

У њу радосно улепршао

КАКО СЕ РЕСЕТОВАТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАКО СЕ РЕСЕТОВАТИ

Како се ресетовати

рестартовати

Када се у непознатом трену

после оног по принципу

пали – гаси

испразниш

Опростиш од наде

да ће се све вратити

у пређашње стање

цветања

пупења

листања

Ех

када би

уметност постојања

света

престала да буде

уметност без наде

Тада би нам ваљда

свима успело да се

ресетујемо

рестартујемо и

почнемо из почетка да

пупимо

цветамо и

листамо

Господње 2018.

НИЗ ХОДНИК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИЗ ХОДНИК

У свет неискуства

Улази се низ дуги

Полумрачни ходник

Који вијуга напред и

Само напред

Без вертикалне и

Хоризонталне  

Сигнализације

Нико не зна одакле се

Стигло а камо ли

Куда се иде

Нико ни са ким

Не разговара и

Када би се хтело

Сваки облик  

Комуникације је  

Заустављен

У суштини он се попут

Неке реке улива у

Океан невида

2018.

СЛУЧАЈ ЈЕ ЗАГОНЕТАН

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЛУЧАЈ ЈЕ ЗАГОНЕТАН

Случај је загонетан

поезија је почела да издише

у себи

Нестаје као последњи дашак

Загонетност је у њеној смрти

која се растегла

од дашка до дашка

повезаним неким сићушним

међудашковима

Сваки дашак једна је њена смрт

а сваки нови њена нова смрт

Не зна се како јој успева да иако

издишући живи међу толико смрти

Улогу привида одбацили су филозофи

психоаналитичари такође нису уверени

у нешто треће посреди

у нешто што загонетности не да да умре

Само суви сирови и брутални текст

са много измицања међу речима и још

више намицања филозофске неубедљивости

одобрава досаду наративне распредености

Песма (стр.13.) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ (Просвета, Савремена поезија, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.), коју сам посветио "Вечној успомени на предиван лик мајке Драгиње Мандић, рођене Опачић (1921-1998).