09. мај 2017.

DRUGO LICE LICA SRBIJE


                           Milorad Bata Mihailović i Zoran M. Mandić u šetnji Beogradom

ZORAN M. MANDIĆ

DRUGO LICE LICA SRBIJE
           
( Mali prilog obraćanja velikoj Istoriji bezčašća)

           Između stvarnosti i iluzija o skrivnoj slici lepše strane njenog drugog lica čovek je redovno, krećući se između tačaka i zapeta: Boga, senzacija: disanja, tela, osećanja, sumnje, moći, i straha, zapadao u beztežinske nevolje provalija koje su poput zamki lavirinta bile postavljane gotovo na svakom pedlju ogledala prostora i u svakoj sekundi smešnih konstrukcija hermeneutike vremena i njegovih filozofskih i geostatičkih mostova. U samom centru napete “tuče” čistog sa praktičnim umom čovek je redovno bio žrtva batina dobijenih bez učinjenih krivica u ličnom koračanju i nepristrasnom ophođenju sa nepristojnim gestovima i ponašanjem figura tamnosti tzv. stvarnosnog sveta. I njegove zemaljske gravitacije obasjane sunčevim umorom. Svet naseljen paradoksima i grimasama jezika i nasiljem verbalizacija o svepostojećem smislu našao se tako na smrtonosnoj ivici preko duhovitog limesa, na čijoj granici, poput gusto postavljenih Aleksandrovih falangi, stražare dobro plaćeni gluvonemi drugi limiti. Kako onda verovati u postojanje pravog stanja stvari sa autoritetom po sebi? Kako se odupreti samovoljnim promenama pravila udaha i izdaha jasno postavljenih zamki razlika? I ko je taj nesrećnik što svuda oko sebe slepački  baca smeće po drugima?
             Ideja književnog Braničeva da se prestane sa prećutkivanjem bezdana pravog i pravednog, čak i po cenu da se to ne svidi, samozvanim deliocima hijerarhijskih budžeta, mesta i privilegija, zaslužuje pažnju za otvaranje neophodnog dijaloga na temu: ko su to oni koji nisu za one koji «podanički» tvrde da jesu i tako se ponašaju? Pred Bogom jednako kao i pred Đavolom. Bez srama i griže savesti nad nezavisnom i strpljivom istinom. Ali, zar za tim dalekim odgovorima nisu tragali umovi i pameti vascelog sveta, od epohe starogčkih diskursa do Hristosa, Templara, Masona,Tesle, Iluminata i izumitelja lap-topova, fejsbuka, skajpa i mobilnih telefona? Zar istorija nije evidentirala pakleni neočišćeni umor rasprave o: danu i noći, Suncu i Mesecu, Adamu i Evi, krstu i zvezdi...? Zar su Šekspiru mogli da promaknu Platon, Ovidije, ili El Greko, a njima smernim, u potiparnim odajama osećanja, duh morala iz čijih su nojevih arki na ulice propasti, među prvima, izbačeni autsajderski uljezi i prišipetlje? Ko zna odgovore na ta pitanja? Ko se to sa lažnih visina mostova podsmeva utrobama provalija?  Ima li kraja istoriji bezčašća? Ko to u njoj ruži utopije skupljača perja i Cigane koji lete u nebo?  Otkuda vaseljenski Zakon o sudbini ljudske duše u rukama kockara? Ima li u Srbiji takvih?
             Naravno, da ima. Svet je besomučno, na scenama svojih obolelih meridijana, pragova i tragova i u Srbiji, zagađen: infekcijama, virusima, upalama i bakterijama smeća koje proizvodi nasleđe samozvanih prepotentnih elita i sramno uplašenih podanika autsajderskih i kvazi staništa-đubrišta. Državnih, političkih i vojnih, jednako, kao i onih drugih hibridnih književnih i umetničkih infrastruk(tura). Svet: masturbacija,  infarkta, karcionoma, nato i moždanih udara počeo je da se raspada po šavovima - iznutra. U vrtićima i školama. Na akademijama i univerzitetima. U botaničkim i kafanskim baštama. U dekanatima i rektoratima. U lutkarskim i narodnim pozorištima. U ispovedaonicama.  Na klinikama. U bolnicama. U bankama. U gradskim i narodnim bibliotekama. U parkovima. U bolesnom nasilju engleskog jezika. U tom rasulu ne pomažu: vakcine, citostatici, multivitaminska i spermička sledovanja. Sunce je, takođe, zahvatio neizlečivi depresivni zamor, tako da sve grozničivije obasjava sebične utvrde mraka i klizišta dekomponovanog klimatskog uređenja. Ko to tamo everginovski u mukama peva i plače?  Prometej? Sveti Georgije? Milorad Bata Mihailović? Servantes? Dostojevski? Berđajev? Juda? Isus?
             Šta to nema u Srbiji, a moglo bi da postoji? Granice, zid, logorska žica, ili trava, vilin konjic, Morava, Dunav, Đerdap, slavski kolač? Opet pitanja. Pitanja od juče iz danas u sutra. Ljudi ne vole da pitaju, a neki, čak, uživaju u septičkim jamama neznanja. Ne znaju da ne znaju.  Niti se bore  za odgovore, ni onda kada su im rešenja pred: nosom, na dohvat ruke, pod noktom, ispod jastuka, na tacni. Piju i opijaju se sa povicima jajapovca, jajara, doušunika, kameleona, laureata, sekretara, koordinatora i instruktora. Glasaju za njih. Biraju ih u upravne, nadzorne i glavne odbore. Ginu na kolenima na crvenim tepisima pred ulazima njihovih kabineta, kancelarija i pećina. U praznim novčanicima nose njihove fotografije... I ne znaju da znaju kome se to klanjaju.
              Srbija je zemlja tužno zatrpana: kioscima, žutim novinama, belim knjigama, čituljama, kafanama, pekarama, časopisima, udruženjima, agencijama, savetima, apotekama i molbama za prijem u tuđa dvorišta... I  besciljnim narodom je zakrčena. I Narodnom skupštinom. Narod u Srbiji uskoro će solidarno da plaća porez na sopstveno sećanje. I na korišćenje sile gravitacije. Ali, ne može da se seti kada nije morao da se seća. Ne misli da mora da misli. Nema decu. Lice mu više ne prodaje picu. Nema ustanke. Ima sindikat. Ima tajkune. Ima obdusmane. Ustaje da ne radi. Prikupljenim sredstvima iz mesnog samodoprinosa gradi kapele na zapuštenim grobljima lokalnih samouprava. Da makar ima: ploču, nišan, stećak, nad glavom, pa kud puklo da puklo. Tako poželjan golobosi narod ne plače. Divi se svojim: potocima, trnju, borovinama, pečurkama,  krtičnjacima i pašnjacima. Na slavama Srbija pije šljivovicu za pokoj duše svojih nesrećnika.
               Ne, ne nestaje stara Srbija, zemlja strasti i ustanaka, tek tako. Ima je u svemu što označava pneumu i šarm njenog (post)modernog kolapsa. Ljudski brine o svojm upokojenim: musketarima, vitezovima, mesečarima, jazavičarima i padavičarima. Uz gusle ih bodri versima narodnih pesama. Sanja za njih. Uči ih njihovom jeziku. Čuva ih u: ciklusima, glagolima, imenicama, padežima,  pridevima, rečnicima, leksikonima i enciklopedijama. Zajedno sa: manastirima, međama i hajdučkim česmama.  Srbija se sumanuto vrti na globusu sveta. Kao Aljaska. Kao Balkan. Kao Mediteran. Kao Kosovo. Kao Metohija. Kao Šumadija. Kao Rusija. Kao vetro-generator. Kao svemoćno kao jadnog poređenja i metafora. Srbija je zemlja čuda. U njoj se najbolje čude čula željna senzacija. Veleposednici i veletrgovci. Feudalci. Gospoda sa boka i iz jok-a.  Srbija je jedina zemlja koja ne pije antibiotike i analgetike. Leči se: trubama,  travama, šljivovicom, bokvicom, gavezom, mućkalicom i renom. Ne pati od vrtoglavice. Ima svoju srpsku bolest na koju je ponosna i kada umire od nje. Na spomenicima njenih znanih i neznanih junaka ispisan je epitaf – Oj,Moravo.Na Avali je Srbija ne Avala na Srbiji. Velika je navala na Srbiju. Komšije pucaju i prete.Seku, peku i nabijaju na kolac. Ali, u vreme tako Srbija utisnu svoje stope gledajući pravo u oči Evrope («prepevan» stih jedne promoderne rodoljubive pesme). Ko to govori da je Srbija: snaja, sestra, ujna, tetka, zaova, svastika, mala? Ko se to šegači sa svojom jadnom istorijicom? Pen-pisci? Slikari-akademici? Pesnici? Filolozi? Filozofi? Astronomi? Alhemičari?
             Hej, Srbijo, nije ovo farisejski tekst tvoje netražene odbrane iz kovčega zavetnog. Tužno tužna si i ružno ružna zbog onog drugog stanja tvoga namagarčenog lica. Napuderisana, napomadisana i našminkana, sa rukama belosvetskih kozmetičara, ličiš na usedelicu. Iz: Vladičnog Hana, Požarevca, Dnopolja, Mišljenovca...Iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Ispod porušenih bolnica, mostova,  praznih porodilišta, škola, kasarni, fabrika...
              Ovo je književni tekst nađen na đubrištu jedne aukcije. Jedan Hazar je nad njim, kao Pavić, plakao sa prvim znacima početka njegovog truljenja. Plakao i pevao. Plakao je i Hor nerođenih srpskih dečaka. Čuo se i plač sto srpskih truba. Muških i ženskih zajedno I plač Ničeovog Srpskog marša se čuo. Ovaj tekst je trebao da liči na crtanje unutrašnje mape Srbije. Bez podela profila gramatike smrti njenog nervnog sistema na glagole igrica i zamenice pijačnih scena. Mapa Srbije bez vremena i prostora. Mapa Srbije u vazduhu. U nebesima.  U mošnicama. Sa modricama na oderanom licu. Sa petama i zapetama u utrobi imaginarnog biblijskog atalasa. Reskim komentarom krenuće zbunjeni čitalac na pisca ovog priloga Istoriji bezčašća. Izvređaće ga kao gospodara bez čekića... A, dželatima će kraj raspeća na Kalvariji dodavati zarđale čavle.
               U nađenom tekstu, posle transkripta tačke u žigu imena ruže, našla se i tvoja krštenica Srbijo. Kao ilustrcija prapočetka o kome je sanjao Kolumbo i pisao svoj pijani dnevnik.U Jevanđelju Svetog znanja još uvek postoji neporecivi crtež alegorija tvojih unutrašnjih poseda. Crtež sa svetim potpisom Tvorca. Kažu da su te posle krađe tog crteža krijumčari iselili iz tebe same i dali ti sve ovo što sada nemaš. I potkožnu postavu su ti oderali da lakše izdišeš.
             Ali, kako dalje? Gde je kraj tvojim parčanjima, deobama i seobama? Od beznađa do bezčašća? Kroz ulice lutanja do trgova bezdana.
             Tvoji skribomani su zaposeli čak i tvoje štale u kojima orgijaju tajna društva povlašćenih žirija nagrada i sa njima njima nagrđeni. Razbacuju se: Andrićima, Rakićima, Radičevićima, Vitalovićima, Dučićima, Popama, Kostićima... Na konzervama hrane za njihove mačke čak je i Disova slika. Kao u horor filmu – Jedan za sve, a onda svi oni za njega Jednoga - Jedinoga perfekcionisanog štal-đenerala. Kako prikazati tu šintersku listu i nabrojati sva imena iz nje? I kome svo to prikazivanje, sa čitanjem, bez komentara, - treba? 
              Srbijo, Bog sve zna. I kada radi na mahove ne prestaje da misli na tebe. Umoran je on od silnih humora: koraka, povelja, razvitaka, magazina,  trgova, polja, letopisa, greda, tragova, kola, aktova, ulaznica...Umoran i postiđen nad svojom dobrotom za tebe u stanju nezbrinutosti. Nešto moraš i sama da poradiš u svom dvorištu. Da isčistiš brloge iz svojih štala. Da opereš zavese, prozore i kvake na trošnim dverima. Da se bolje udaš, ili oženiš, za sebe. Da ti deca prohodaju na vreme. Da ih porasle naučiš da peru zube i navikneš na redovno pranje ruku. Da ti deca shvate i upamte kako od prljavštine najbrže dolazi žutica. Žuća od Van Goga, premilog kukuruza i hemije urina opakog mirisa.
               Nastojnici i nastavnici tvog jezika liče na bahate nadzornike. Ljudi ih sreću kako, na vašarima, svadbama i sahranama,  sa podsmehom zabavljaju tvoj narod.Pevaju mu na engleskom francuske šansone. Ne haju za doktore zvane Smrt i Aron. Puni ironije spominju Đavola. Zaklinju se u večnost.


             I sve to i tako dok si se ti Srbijo zaklinjala u tvoje svete knjige rođenih i umrlih. U tvojoj knjizi prerano otišlih je i  prelako, kao Milić od Mačve, zaboravljeni otšelnik Božidar Boža Milidragović. Hrabri otkrivalac bezčašća prepisivača i prepisivačica tuđih stihova. A, prepisuju te Srbijo – pismeni i nepismeni. Prepisuju i otpisuju.  Skidaju i izuvaju. Na lomači uljem te posipaju. Iz rođene kuće izbacuju. Nagorelu i izmrcvarenu. A, žive svi zajedno u tebi i u tvom narušenom zdravlju: borhe-esesovci, šušumige, zagađivači, šizofrenici, čobani, pralje i fataljisti. Dokle?