06. март 2017.

Зоран Богнар - ФЕНОМЕНОЛОШКИ МИКРОЕСЕЈИ



ЗОРАН БОГНАР

ФЕНОМЕНОЛОШКИ МИКРОЕСЕЈИ

                Зоран М. Мандић широј јавности познатији као потврђени песник и књижевни критичар, већ годинама, на страницама културних додатака дневних листова „Дневник“       (Нови Сад) и „Политика“ (Београд) објављује луцидне и неконвенционалне поетско-филозофске микроесеје. Као плод те снажне и креативне имагинације добили смо књигу под називом „Мали наслови“ (и поднасловом „бестидне беседе“) која представља на неки начин егеземпларни каталог најбољих и најузбудљивијих микроесеја овог аутора.
                Ову књигу Зорана М. Мандића могли бисмо доживети, осим као вредни бревијар и сведочанство одређеног времена посматраног кроз друштвено-културолошке, социо-антрополошке и онтолошке аспекте и као прилику да нагласимо да се све више појављују књиге овакве садржине, односно да микроесеј, на почетку овог века (када смо сведоци једне потпуно међужанровске ере која се креће од есејизиране прозе, преко лирских есеја све до наративне поезије), постаје један од доминантнијих жанрова (за разлику од прошлог века када је овај, иако тада доста присутан жанр био у сенци доминантнијих жанрова као што су поезија и проза); али бисмо је могли доживети као прави повод да се напокон одагнају предрасуде око ангажованог посматрања и критике савременог света. У нас се у новије време врло често оперише појмом ангажована критика било да је реч о критици неког конкретног уметничког дела или пак како смо већ напоменули о друштвено-културолошким, онтолошким или политичким ситуацијама, стањима, анатемама или усудима.Мислим да постоје извесне нејасноће око те формулације. Многи ту врсту критике своде на дневно политичке потребе, а то је погрешно из више разлога: то је, пре свега, израз страха од оштријег критичког суда и интегралног аналитичког излагања правог смисла и функције једне једине и узвишене истине о појави, проблему или делу које је подвргнуто анализи. Свака је аргументована и добронамерна критика у суштини ангажована јер упозорава на нешто, указује на неку појаву, бори се за неку хуманију истину, дубље отвара неке стваралачке амбиције и револуционише људску свест.
                По свом суштинском налогу ангажована критика презентована кроз један овако брз, директан и експресиван жанр као што је микроесеј има задатак да у садржини људског живота непрекидно уноси нове идеје, да у њима ослобађа  нову стваралачку енергију, да ствара свест о слободи, о њеном непрекидном мењању и усавршавању. Непосредно ангажована критика има задатак да вуче у акцију, да буди из интелектуалног дремежа, да ослобађа, да усавршава и креативно усмерава. Све ове основне постулате ангажоване критике Зоран М. Мандић је луцидно применио у готово свим својим микроесејима, односно заступљеним текстовима у овој књизи безобзира да ли је писао о животу, брисању биографије, господарима, бестидним беседама, мобилним телефонима, тишини, стварима, нади, Богу или, пак, празнини...
                Овде је све у фантастичној хармонији, песник, учесник и посматрач: какав „грешник“ такав и приповедач, какав посматрач такав песник, они се међусобно допуњују и објашњавају. У томе је тајна успешности ових Мандићевих микроесеја који умереношћу обриса и светло-тамног чине фантастично наглашеним пропорције и осећања. Често само једна слика ствара чудо, откида нас од стварности и баца нас, преко закона веродостојног, у хоризонте бесконачног...Мандић се усуђује да ту веома оштро продре пером и да повуче такве линије, да извуче такве скупове социо-антрополошких и егзистенцијалних елемената који подсећају на најдубље драмске комбинације и изазивају највише лирске ефекте. Рецимо на пример, усред голе и строге величине једне дивовске и монотоне природе појављује се сва разноликост и борба елемената, један призор живота, ухваћен у ономе што је у њему најнежније и најљудскије...
                Наравно, овде свакако треба напоменути наглашену концизност и темељност у брушењу једног оваквог наизглед лаког, а заправо веома тешког и затевног текста као што је микроесеј писаног кроз ангажовано-критичку призму. Кроз ову књигу Мандић нас је уверио да је прави мајстор овог заводљивог жанра. Пошто су књиге најсажетији облици људског живота, пошто се у њима кулминира људска судбина, тако писац, мислилац или пак критичар најпотпуније исказује свој сензибилитет управо кроз анализу људског живота, савременог света или пак књига, јер  његов дијалог са Апсолутом, са светом, са самим собом, са књигом није само осврт на наведене „саговорнике“, већ и његово сопствено људско и уметничко испољавање. Однос према проблемима и уопште према разним питањима живота обликованим у књизи јесте и ауторов однос према животу што Зоран М. Мандић, док је писао ове поетско-феноменолошке микроесеје, ниједног тренутка није заборавио нити игнорисао. Тако смо овом књигом, између осталог, добили и аутентичну презентацију сензибилитета личне филозофије аутора овог дела, али и времена и простора  (са свим својим врлинама, манама и пошастима) о којима ова књига говори.

(У Ковиљу, 28. децембра 2004., на уручењу награде „Стеван Пешић“ Зорану М. Мандићу)