МАНДИЋЕВА ПРОЗА НА СТРАНИЦАМА
ЧАСОПИСА „ТРАГ“
(ВРБАС)
На страницама часописа за књижевност, уметност
и културу „ТРАГ“, број 55 / септембар 2018, који издаје Народна библиотека
„Данило Киш“, из Врбаса, а уређује песник Бранислав Зубовић, у рубрици „Траг малих
наслова“, објављена су (стр. 66-70) четири „мала есеја“ песника, есејисте и
књижевног критичара ЗОРАНА М. МАНДИЋА, иначе дугогодишњег сарадника ове
часописне публикације, и то: Уморне књиге статистике (У потрази за лириком
статистике), Пилићари, Гонич и Зашто раширених руку.
СУМОРНЕ КЊИГЕ СТАТИСТИКЕ
(У потрази за лириком статистике)
Сећам се да сам још као гимназијалац, литерарно
авантуристички, правио тематске планове на основу којих бих у будућности
писао промишљања у оквиру циклуса мојих „малих наслова“ за које су неки, опет
од „мојих“, књижевних критичара храбро изрекли да, по луцидности, спадају међу
најбоље микроесеје у хоризонту савремене српске књижевности. На списку тих
планова дуго су са својим заносним вибрацијама фигурирали појмови математике и
статистике. Математике, као науке о величинама и статистике као бројања, или
„бројидбе“, или науке која на темељу фокусираних података проучава однос(е) у
друштву, друштвеним делатностима и заједницама, и бави се стварањем и извођењем
општих закључака на темељу бројчаних података. Наравно, да у тим планским
операцијама нисам тежио да се теоретски уносим у процесе артикулисања
дефиниција низа појмова без којих је немогуће стаистику, као научну област,
оставити саму и по страни, изван математике и социологије. А, шта сам стварно
хтео је равно муци из које сам настојао да се искобељам с неком врстом „мале“
приче о суморној атмосфери која влада у „дебелим“ и „мршавим“ књигама
статистике, без обзира о ком стању, израженом у бројевима, је реч. Да ли о
чисто социолошком самеравању методологије с којом статистика изучава нетипичне
колективне појаве, или о потпуно рационализованом уз логичку помоћ математичког
приступа? Знам, да сам између тих питања, као Кјеркегор, треперио и страховао
да не погрешим у преносима свега оног што сам прочитао о статистици као
средству тих изучавања, која се као важан део математике, бави: сакупљањем,
анализом, интерпретацијом, обајшњењем и презентацијом нумеричких података. И,
која се баш због тога, са својим дескриптивним и инфернцијалним карактерима,
примењује у широком распону спектра на вијугавом путу од физике до економије и
социологије. Међутим, ја сам желео да се у овом тексту појавим као писац, који
ће час језиком психолога, а очас и психијатра, тумчити осећања која статистички
увиди, анализе, објашњења и коментари творе у осврту на суморност посматраних
стања изражених у бројевима круто постројених наспрам, неозвучених и
необојених, тананих и нестабилних чињеница. Та моја жеља одудара(ла) је од
пристајања на хладни и голи говор математике, који казује да је језик бројева
најнеумитнији закључак, који утврђује узроке и последице посматраних чињеничних
стања и њихових фрустрација. Због тог одударања се, на крају овог текста, и
питам, па откуд мени потреба да се упетљам у једну такву
несензибилну причу о немаштовитости промишљања живота, рада и употребе бројева?
Можда сам то учинио из побуда неких ирационалних веровања да и бројеви, као
људи и животиње, болују од Паркинсонове и Алцхајмерове болести и од разних
облика епилепсије, параноје и шизофреније, као и софтвери међу све новијим
генерацијама рачунара? Ко зна, шта сам све то умислио на „лицу места“ овог
текста? Можда тражећи то незнано у потрази за „лириком“ статистике и њених
суморних књига?
2018.
ПИЛИЋАРИ
Пилићари нису они људи који у свом поседу имају фарме пилића и друге перади са
посебно одвојеним одељцима, или, боксовима за узгој расних петлова. Зато их и
не треба тражити у речницима ветерине и лексиконима фармера. Они то име користе
као покривач испод кога су сакрили ралоге због којих их тако зову, називају,
означавају, ословљавају...
Наслов Пилићари, који се на овај, или онај, начин увукао у
овај мој текст, који жанровски треба да следи језик мојих препознатљивх „малих
наслова“, мотивационо припада заједници изазова, које писци, као и пролазници
са „изоштреном“ перцепцијом, срећу и препознају на улицама. У парковима и
супермаркетима у којима се сваког дана организује лов на артикле са акцијским
ценама. Па ко су онда ти Пилићари?
Према тумачењу моје умне, по мајци, баба Саве – то су пре
свега лоши људи склони, како је она волела фигуративно да каже, разним
марифетлуцима. Од оних, који су започињали одређеним добро смишљеним
подметачинама, а завршавали се озбиљним фауловима свих , који би им се нашли на
путу остварења њихових сулудих идеја. Једнаставно, ти лоши људи желели су
себично за себе једнако све заслужено и незаслужено. И не само да нису разумели
разлику која је делила та два појма, већ их је и вређао сваки покушај да им се
то стави до знања, како би стали у ред иза оних са чулима, васпитањем и мером
за стрпљење, толеранцију и поштовање одређених правила и моралних вредности.
Али, изван овако наведеног теоријског контекста пилићарске незаситости и
материјалистичке алавости треба се послужити језиком приповедача. А, једна од
тих послуга могла би да гласи овако.
Био једном један у неком граду на северу неке
средњоевропске државе – човек звани Пилићар. Тај надимак је добио након што су
његови сународници уочили да је он на тезгу своје „продавнице“ ставио
све с чим га је бог даривао пре него што се радио – част, осећање за
солидарност, љубав према ближњем, радовање туђим успесима и остварењима...
Након таквог уочавања - тог Пилићара почели су да избегавају: рођаци, комшије,
кумови, другови из војске... И сви други које је на разне начине желео да купи,
прода, или препрода. Једном од својих бројних кумова загорчавао је живот
ширењем разних лажи и трачева. И ко зна, куда би све то, са својом фабулом,
одјездила и завршила се ова причица да се једнога дана нису удружили пилићареви
кумови и направили му сачекушу на пијаци где је покушао „на слепо“ да „прода“
једног од њих. На тој истој пијаци, након што су га физички савладали, свезаног
су га извели и у седећем положају, са дрвеном таблом обешеном на његовим
грудима, на којој је писало – ПИЛИЋАР, поставили на једну тезгу. Затим је један
од кумова, у улози продавца, преко мегафона огласио почетак и цену продаје.
Понуда је била следећа: „Цена овог јадника износи онолико колико је неко
спреман од присутних купца или пијачара да плати за његову бездушност.“
После извесног времена појавио се један човек који је понудио један долар
и то под условом да се Пилићар ослободи како би му се доделила „титула“ градског
кловна, који би потом сваког пијачног дана увесељавао пијачаре и њихове
сиромашне купце. На крају ове приче, ваља истаћи, да су са њеним исходом сви
били задовољни, па чак и пилићареви кумови који су на крају ослободили своје
кумство од једне такве пошасти*.
· Синоним
за пилићарску пошаст је реч – свраб, кога се јако тешко ослободити,
ГОНИЧ
Наравно, некима је на овом прљавом, а Бога ми и све прљавијем и болеснијем
свету – част да буду гоничи било чега, без обзира колико се простор тих
могућности растезао, или галопирајући ширио попут епидемија и пандемија заразних
болести.
О гоничима сам, и сам не знам, да ли више читао, или слушао из уста оних у чија
срца и намере сам веровао. И добро знам да је гонич за њих, као и за мене,
неомиљено занимање. И да је негативан гонич увек био неко другачији од
позитивног чувара стада: бизона, оваца, крава или коња. Неомиљени гоничи су
вазда били заробљеници и таоци: бацача људи у бездане јаме, приватних
детектива, ловаца на уцењене главе и плаћених убица, чак и ловаца на снове. На
оне, којима је ентузијазам њихових: емоционалних, интелектуалних, психолошких,
професионалних, или уметничких сензибилитета ирационално сметао. И сулудао их
чинио непотпуним и несрећним због тог недостатка.
И тако, за веровати је, да је гонич, као заједничка именица, разапета између
полова њене поделе на омиљено и неомиљено занимање, остаде, језички,готово трагично,
у процепу – негде између. Између тешког разумевања и означавања олаког
(при)хватања стања људског битисања, чија флуидност је далеко од сваког
саглашавања са онима, који себе и „агрегатна“ стања свог „морала“, представљају
лажним пастирима. Са онима, за које се бојим, да никада, ама баш никада, неће,
из гротла своје себичности, и свог проклетства спознати - да је најтеже
себе представити себи. И из те представе извући позитиван резултат.
Разбудити се. Освестити се. Оздравити...
ЗАШТО РАШИРЕНИХ РУКУ?
Зашто
раширених руку? Да, па зар то није исто питање, као оно, које гласи:
Зашто ширим руке? Можда зато да, суверено и слободно, покажем, да у оба
најважнија правца – на исток и на запад што сежу у дубине њихових географских
ширина, са оним магичним казивањима математичких величина, са страница теорије
бројева о којима срце, од прапостанка васељене, сриче своје песме. И митове
својих псалма – љубави и завета. У којима моје раширене руке помажу
ширење алвеола у плућима меморија синапси с којима сарађујем, по уговору о
делу, да не бих и даље остао глупо незапослен и трагично непотребан.
Ширим руке, испред великог излога једног мега маркета, зато што с овим текстом,
потписујем да бих с њима тако расклопљеним, илити, раскриљеним, живео, скроз на
скроз, у вечности. И заједно се с њом, и са њеним екстремним ниским и високим
температурама ваздуха, вртео око централног стуба сензације, као рингишпила,
око кога се вечност окреће без заустављања, да би неко баш, као ја, случајним
посматрачима, пролазницима, па и љубоморним комшијама, поделио поздраве: добро
јутро, добар дан, добро вече!
Са раширеним рукама, зато сам сад онај други, онај коме она трчи у загрљај и не
да - да је неко престигне. Претекне. А, и како би када сам руке, попут птичијих
крила, раширио због ње, завршавајући тако, и онај фамозни доказ компликованог
математичког задатка о рачунању вечности. И то у овом свету пуном нервозе, који
се као и црква ослања на идеје да се никад ништа не мења, поготово право њених
дволичних службеника навиклих само на леп и сигуран, па макар и пролазан
живот.
