13. март 2019.

МАНДИЋ О ПЕСНИЧКОМ ПРВЕНЦУ ЂОРЂА КУРИЏЕ




  МАНДИЋ О ПЕСНИЧКОМ ПРВЕНЦУ ЂОРЂА КУРИЏЕ

            На представљању песничког првенца „ХТЕО САМ РЕЋИ“ Апатинца ЂОРЂА КУРИЏЕ (1959), дипломираног инжењера грађевине, предузетника и власника Пројкетног бироа „АБ пројект инжењеринг“ са седиштем у Апатину, говориће песник и књижевни критичар ЗОРАН М. МАНДИЋ. Представљање ће се, у организацији Општинског културног центра, одржати у четвртак, 14. марта 2019. године, у Великој сали Дома културе Апатин са почетком у 19 часова. Иначе, реч је о Куриџиној песмозбирци, која се појављује у формату ауторског издања, илити, самоиздата, а за који је Зоран М. Мандић написао рецензију.




             ЗОРАН М. МАНДИЋ

 ЛИРИКА РОМАНЕКСНОГ АУТОПОРТРЕТА

Свака песничка књига, и не само песничка, припада нескривеној жудњи њеног аутора, да досегне ону врсту језичке питкости, која ће на самоуверен  начин показати – шта је песник хтео да каже. Тој жудњи припада и рукопис лирског првенца „Хтео сам рећи“ Ђорђа Куриџе, песника, који је као двогодишњи дечак с родитељима у „возу без возног реда“ стигао у Апатин. Са обронака своје завичајне Мањаче у Босни и Херцеговини. И, у том градићу, смештеном на левој обали Дунава, остао до данашњих дана. При чему треба истаћи да је тај мали подунавски град постао место успешног остварења његове досадашње животне епопеје. Место у коме је, након стицања факултетског звања дипломираног инжењера грађевине и оснивања породице, стекао углед успешног предузетника са пројектним бироом у свом власништву.
                И, управо, овај увод, као сведени извод из његове биографије, најбоље илуструје наговештаје о свему оном што је песничким језиком Ђорђо Куриџа „хтео да каже“, придружујући се у том науму истини: да је живот у најмању руку, док год постојимо – изглед за нешто. Трпљење, радост и нада. Нешто и ништа од живота што је неразлучиво. Што припада и држи се у људској судбини. Као монолит. Што је увек пут ка сумирању и исцртавању исхода. И личног вредновања. Поготово, ако нам је живот био испуњен, те ако смо у њему били окружени пажњом, брижношћу и љубави породице и драгих нам пријатеља.
                У овом осврту морам посебно да истакнем да ме утисак, након ишчитавања рукописа, а који ме, никада раније, није преварио у сличним ситуацијама читања и размишљања о прочитаном - уверио колико је Ђорђо Куриџа, постављајући овај свој први песнички задатак, пожелео да каже о себи и свом животу – све оно битно и пратеће, што су пре њега казали најбољи међу филозофима и песницима. Оно, што се односи на саму срж и бит човековог постојања и целокупног његовог бића. Уз недвосмислен закључак да само онај који то уме видети и препознати – може да разуме и опева свој живот. И да при том остварења свог живота не сме схватити као нешто првенствено, издвојено,  а још мање искључиво као материјално-опипљиво. Наравно, да је за реторичко исказивање такве жеље потребно претходно освојено песничко искуство. Заједно са техником за: формулисање, илити формализацију, самеравање и изграђивање песничког текста. Који није само стављање акцента на пукој рими, са употребом бројних духовитих трикова, који подстичу и подижу ниво памтљивости реченог. Написаног. Као, позитиван прилог   овог мог мишљења посебно бих потенцијалног читаоца упутио на стихове Куриџине основне и главне песме „Хтео сам рећи“. И, то највише из ралога што управо та песма утегнуто, као аорта, држи васцели крвоток, па и „костур“ рукописа. И чува га од непланираног (рас)пада.
                Овај, рукопис смислено, језички и технички, прилично педантно је утемељен и распоређен кроз грађу тематске агенде издељене и постављене на стубове четири поглавља: „Хтео сам рећи“, „Не идите тамо“, „Песма „раши“, и „Клупа трећа“. У њима је сабрано четрдесетак песама, које попут Дунава теку кроз песникову валовиту биографију. И својим сећалачким причицама о: мајци, детињству, одрастању, пријатељству, дилемама, пролазности, шапутању, ћутању... склапају драматику временских обриса романексне пишчеве (ауто)биграфије. У свакој тој „причици“ са „сличицом“, или фотографијом, постављеном испред њеног текста, као својеврсни увод, писац је настојао да што сликовитије и сугестивније исприча оне, по њему, најважније сцене из свог живота, А, да при том „сакрије“ – речи које не треба рећи. Поготово онима који те не воле. Који трагично не разумеју смисао реч „љубав“. Реч „за времена сва“, како то каже песник у последњем-завршном стиху песме – „Хтео сам рећи“. Која је и основна порука ове песмозбирке. У чији воз, али овога пута са пажљиво уређеним возним редом, су се укрцале питке и језички „умивене“ песме са родољубивим и социјалним интонацијама. И носталгијама, које се попут пчела  роје око „цветова“ и мисаоних „вртешки“ сложених промишљања семантичке фигуре - завичаја. Оног - по пореклу и „овог“ наметнутог по место одрастања. У свакој тој промисли песник је настојао да живот престави као „луку“ у коју свакодневно упловљава, и из које испловљава, бројно бродовље са разним товарима. А, које у стопу следе, исто тако разне слике. Као коментари и „рефрени“.
                Речју, ова књига устрепталих осећања, је испевана у лепо замишљеном, чак певљивом, аутопортретском формату. Са низом озвезданих призора који попут имагинарних перли обележавају пут раздаљине између села Стражнице, на Мањачи у Босни и Херцеговини, у коме је песник рођен, и Апатина на левој обали Дунава у Србији. Уз све то, хоћу да кажем – да ми је у рукама занимљива будућа књига коју препоручујем њеним будућим читаоцима.


Уочи Светог Јована господње 2019.

Нема коментара:

Постави коментар