ЗОРАН М. МАНДИЋ
ДАТУМИ
Датуми, у стопу од рођења, прате
сваког божијег раба. По пакленој жеги, великој киши, или добро палом снегу.
Прво, као дани: рођендана, па крштења, па оног што се као крилатица чита –
„Радо иде Србине у војнике.“... И, све тако до оних потпуно интимних,
подвучених црвеном оловком, или словом означеним црвеном календарском бојом...
Црвеном као – црвена линија, испод које се не сме нико спуштати. Ни пропуштати.
Као: уљез, ухода, јатак, луталица, исељеник, досељеник, или, какав модеран
разбојник. Датуми се посебно интригантно помињу у текстовима разних старих
историјских докумената, па и Старог и Новог завета. А, у додиру са сличним
писанијама најчешће падају под удар оштрих критичких дисквалификација и
порицања. Датуми су и својеврсни обележивачи појава истина и лажи. У овом све
противуречнијем и дигиталнијем - свету наопаких облика и опаких наказа. Које,
би да завладају целом површином и запремином земаљске кугле. Њене гравитације и
свеколиких достигнућа у еколошким свађама природе са њеним ненормалним и
изопаченим загађивачима.
У насељима и камповима датума
бораве и станују имена и презимена свих догађаја који су се десили. Или, су
наговестили своја дешавања. Као што је смак света или његов нови потоп. Као
изненадан нестанак диносауруса и Хазара. Као помор метафора у црном мору
стилских фигура од којих је напрасно тешко оболела књижевност. Домаћа и
светска. И то, од потпуно неизлечивих болести на свим језицима света.
Датум је и време смрти.Пропасти.
И време оног што се неће никада десити, иако је требало да се деси, макар, као
добра нада, или обилан доручак . Датуми не воле да ручају заједно са тзв.
професионалним историчарима, који превише чепркају по њиховим архивама и
залихама рубрика и колона за уписивање нових пристиглих божијих рабова.
Уочи српске Нове године господње 2019.
Нема коментара:
Постави коментар