ЈОШ УВЕК СЕ ЛОМИМ ДА КАЖЕМ ОНО ШТО БИХ ИМАО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈОШ УВЕК СЕ ЛОМИМ ДА КАЖЕМ ОНО ШТО БИХ ИМАО

(Скица за слику бунара пролазности)

            Још увек се ломим да кажем оно што бих имао. Оно што не сме да остане прећутано. Скрајнуто. Запостављено. Заглављено. Заборављено. Што има свој живот, али и своје болести. Досадне горушице и штуцања. И своју смрт. Што вуче за собом траг своје личне одговорности за сваки повучени потез у имагинарној шаховској партији. Са другима, али и са самим собом. Што за собом, као какав офуцани реп, вуче и траг своје захвалности за све божије дарове. И за сва осећања божанске дражи када је, усред онтологије свог трошног бића, могао да их подели с другима, па и за столом за којим су Бог и Ђаво играли шах. Као у оном безименом руском филму када Бог не жели да понизи Ђавола, па му предлаже да се њихова шаховска партија заврши ремијем.

Да, још увек се ломим да кажем све своје емоционалне и интелектуалне доживљаје док сам читао: Достојевског, Сиорана и Хамваша. Док сам тада на ивици разумевања тих својих читалачких доживљаја позивао из октобарске Москве - песника Мајаковског да ми помогне. Да ми чита своје песме у којима је слутио своју смрт. У којима је много пре своје смрти убијен. Кукавички, с леђа. И то право у потиљак. Да клоне. Да, клонуо је, али никада није пао. Као, што још увек нису пала моја сећања на мог блаженопочившег брата Душана. На Милорада Бату Михаиловића. И на све друге који нису стигли да ми пренесу све оно што су имали да ми кажу. Због чега су се ломили. Некако чудно. Као да су се цењкали са собом.

А, ево ја се не цењкам. Не чиним то ни у једном мом, лекторисаном или нелекторисаном, тексту. Хоћу да све изађе из мене. Из мог ума. Из срца мог. И крене у шетње какве не могу да им организујем у себи. У мојим мрачним и загушљивим телесним унутрашњостима. Лавиринтима и ходницима којима понекад пролазе само божији хигијеничари. Да преконтролишу владавину чистоте у њима. Али, драги мој читаоче, да ли ми верујеш да су све контроле, па и божије, бесмислене. Бесмислене, јер су немогуће. Тешко је и компликовано живети. И физички и у фикцији. А, камо ли надзирати и контролисати, било ког. Поготово, не све.

Знам ја о томе – доста. Али, то не треба и не вреди стављати на штедњу. Нити то знање орочавати у било којој, па чак и у божијој, банци. И у оној његовој централној. Јер, све нестаје и брише се у великом бунару пролазности. И њених кружења, како би то рекао Никола Тесла – у светлости. У његовим вировима испод површине памети. Уз напомену да и плитка памет има своју дубину. Игриву, или како год. Али дубину.

А, сада – још ово.

Ових дана сам добио писмо од мог блаженопочившег брата Душана. У коме ме моли да престанем са објављивањем сећања на њега. Како бих се што жешће и интезивније посветио истискивању из себе свега оног што сам имао да кажем. И због чега сам се ломио да ти учиним. И, због чега сам, коначно, још увек – жив.

 Диван је то савет драги читаоче – зар не? Али, како да се не сећам Великог брата, док још увек то могу мој ум и срце моје. И моја крв. Како да заборавим његове савете о поштовању логика – читања, писања и говора. Уз све то још увек се живо сећам његовог гласа, сав устрептао и утрнуо у чекању тренутка када ће мој Велики брат Душан закуцати на врата моје самоће. Ући унутра, отворити врата фрижидера и узети пиво из њега. А, затим наспрам мене сести за сто на коме га неуморно чека шаховска табла да одигра симултанку против мене, Бога и Ђавола. Наравно да нас у тој игри он неће понижавати, али ни дозволити да га победимо. Да ли је опет на видику – реми? Као један од исхода с којим се у својим „закључаним“ причама бави – Нови завет.

2018.