УСПЕХ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УСПЕХ

            У мноштву дефиниција о успеху током мог живота – учења и памћења, највише ми је годила, и лепила се за моје мишљење - она, која казује да је успех најсличнији жеђи. Или, још тачније и више – осећању да се она утоли. А, потом - да се жедни утољивач дубоко унутар свог бића, и свог тела - препусти задовљству осећања. Испуњења те радости. И, готово да је - та дефиниција најтачнија, а, нарочито, када се повеже са мишљењем да је – сваки успех састављен од низа  неуспеха. И, то највише из разлога како би се његова неописива драж исцедила /истиснула до краја његовог поимања. И доживљавања. Чак, и из оних најзабитијих (за)кутака емоционалних пејзажа, који човека одвајају од: машина, робота, интернета и вештачке интелигенције.

                Само са тквим осећањем: суштине, бити и сржи – те некада и прегломазне грађевине успеха, човек коначно успева и да – упозна самог себе. И, да на путу путовања - тих остварења: са много преседања, стално има на уму – добронамерну поруку и савет: „Свако,  у свом игривом и осетљивом животу, треба да се чува и превише не залеће у прављењу представа за сопствени успех. И неуспех.“ Јер, они су: успех и неуспех, као - једнојајчани близанци: увек ту – заједно. У својој сијамској нераздвојивости. Као кисеоник и човекови и животињски удаси. Као проза, која без поезије у себи - нема шансе на било какав литерарни и читалачки успех.

На крају 2018.