МОСТ(ОВИ)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОСТ(ОВИ)

            Мост(ови) су знаци, који представљају појмове повезивања између две раздвојене стране. Као: обале на рекама, или литице размакнуте кланцима, илити, кањонима и клисурама.

                Неки, они немаштовити архитектонски замишљени, личе на велике картонске кутије (у које савремени обућари пакују зимске женске чизме) на штулама. Које подсећају на старинске кочије чији су нацрти измилели из главе једног од учесника неког маскенбала у Каталонији.

                Преко мостова најчешће журно пешаче људи, који на другој страни раздаљине имају њиву, коју морају да обрађују према агротехничким прописима друге општине, или, чак државе. Они тамо одлазе као амбасадори, али на својим ораницама, на туђим административним територијама, сеју: кукуруз, пшеницу, јечам, соју, или шећерну репу – српског семенског порекла.

                Људи воле мостове, једнако када их гледају, или, прелазе. Они су грађевине, које умеју, за тренутак, да зауставе и најздравији дах у човеку – да би он, тај исти, у биолошкој тишини сагледао и ослушнуо лепоту линија, вертикала и водоравнала. Из свог угла. Као са прозора своје куће,

                У тој лепоти живе и сви порушени мостови, као они на Дунаву, Петроварадински, Жежељов и Мост Слободе, које су: Америка, НАТО и деветнаест чланица Европске уније – сурово у још суровијим бомбардовањима порушиле 1999. године. Али, и они, тако раскомадани, поново се родише. И обновише. Да човек и путник уживају у лепоти њиховох служења повезивању раздвојених страна Дунава. И његових невиних обала.

                Без мостова живот би личио на велику пустињску гробницу.

Првог дана српске Нове године господње 2019.