ИЗМЕЂУ ПОДСЕТНИКА И УВОДНИКА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗМЕЂУ ПОДСЕТНИКА И УВОДНИКА

            Промишљајући меморијске способности и складишта сопственог памћења уочио сам да све оно што материјално не личи на добро зарезану ХБ оловку, или на парче домаћег мајчиног црног хлеба, у детињству, намазаног са свињском машћу и прекривено са ситно исецканим „старим“ црним луком, је беспрекорно трасиран и лоциран коридор за – БЕКСТВО СЕЋАЊА И УСПОМЕНА.

У том промишљању, као да сам чуо неки умилни глас, који ме је директно опоменуо речима: „Не треба никада одустајати, а поготово одустати – ни од подсетника, као ни од писања уводника. У причама, а Бога ми и у песмама, У којима се одвијају најсложеније операције на „мозгу“ књижевности. Окупирну од стране разних добрих и лоших тумороидних „момака“!“

               У „подсетницима“ сам редовно, с почетка дана – уписивао задатке, које сам сам себи постављао. Шта треба да урадим пре почетка писања. Шта још једном да прочитам. Шта да домислим простим размишљањем. Шта да не чачкам. Како бих сву текстуалну кондицију усмерио и концентрисао на језичко самеравање и имагинирање – ПОСЕБНИХ УВОДНИКА. За сваки нови текст. Нови „мали наслов“. Нову причу, или нову песму.

У тим „уводницима“ требала је да буде сабрана моја дубока посвећеност дневничким записима, које сам годинама остављао иза себе. Као важне трагове. И отиске сталне жеље за осветљавањима и исказивањима – уочавања и запажања - СТВАРНОСТИ. У свим њеним облицима. Хаљинама. Оделима. И „агрегатним“ стањима, па и оним - АПСТРАКТНИМ. Која све агресивније наносе облаке у медицини познате као, катаракте, или, замагљења. А, што сваког човека, нарочито „простог“ - збуњује. У његовим свакодневним гледањима. И разврставањима важних од неважних погледа. Без обзира на карактер и снагу менталног напона с којим се служи људско око. Да ли они – НЕКОМ ДРУГОМ били омиљени, или мрски, као – ИЗБОР. И, његова – ОДБРАНА.

Ето, на крају листа овог исписа, зашто се обистинила – УПОТРЕБА ових неколико реченица. У њему. Које су камијевски у „извесном смислу“ покушале да на „слободним“ уличним билбордима инсталирају – ДРУГАЧИЈУ СЛИКУ тзв. реалне ставарности. За коју никда не можемо рећи да – ОНА ЈЕСТЕ САМО ОНО ШТО ЈЕ. Или – ШТО СЕ МИСЛИ  ДА ЈЕ ИЛИ НИЈЕ. Што је у – НЕКОМ ДРУГОМ ФОКУСУ. Фокусу – НЕСТВАРНОСТИ. И пригушеном поретку елемената од којих су склопљени механизми и функције њених СТВАРИ. Све паметнијих – ДА БИ БИЛЕ САМО СТВАРИ. Са заклоњеном емотивном атмосфером и духовним нацртима – САМОПРОМЕНЉИВИХ ПРОСТОРА АМБИЈЕНАТА. Тишине и галаме, рецимо – НАЈНОВИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Која је изгледа одустала од тражења смисла личне – САМОСПОЗНАЈЕ. И све више распадајући се разлаже на неповезана слова, интерпункцијске знаке и – РАЗМАКЕ ИЗМЕЂУ ЊИХ.

Трећег јунског дана под налетима летњих киша и бујичних дивљања планинских речица господње 2019.