ЗОРАН М.
МАНДИЋ
КОМУНИЗАМ
Веома занимљив есеј о комунизму написала је Пеги Гугенхајм. Та
занимљивост је слична оној с којом је њено мишљење маштовито обухватало и друге
теме. Теме, које бисмо могли назвати - „фантасмагоричним сном“. Али, овога пута
прича о мишљену Пеги Гугенхајм мора да сачека, јер се не уклапа у циљ аутора
овог „малог наслова“. Штрчи.
У
овом есеју сам, као сваки озбиљан писац, хтео сам да развијем расправу, или што
би филозофи рекли дискурс о нечему. О оном што ме враћа у далеку 1977. годину
када сам као ученик трећег разреда на природно-математичком смеру апатинске
Гимназије, данас под именом „Никола Тесла“, примљен за „редовног“ члана Савеза
комуниста Југославије, чувеног СКЈ. У то време било је то тешко и пожелети, а
камо ли – остварити. Али, успело је. Постао сам „црвени“ борац за комунистиче
идеје познатог немачког филозофа – Карла Маркса. И, у њиховом бурном кругу,
сабрата, скоро истомишљеника – Фридриха Енгелса. Али, и истог оног филозофског
„магарца“ који је бахато и некултурно мрзео Србе. Њихову историју, науку,
књижевност... Ово о „магарцу“ односило с на неошишаног и неокупаног – Карл
Маркса, јер Фридрих Енгелс је био чистији – и духом и телом.
А,
да сам то о болесно сујетном Карлу Марксу знао пре мог пријема у чланство
Савеза комуниста – сигурно је да би, на било који начин, избегао то учлањење. И
„црвено“ повезивање у крутој, историјски касније и све бахатијом - федералној
социјалистичкој држави с једнопартијским системом.
И,
ко зна, да ли бих овај текст икада написао, да недавно нисам прочитао, један
глупи „фејсбушки“, илити, „фејсбуковани“ афоризам у коме се каже, и означава,
да је комунизам – бол. Изазавало је то себично и непаметно означавање, па и,
ако ништа, онда невешто поређење – у
мени, да аутору тог мишљења узвратим коментаром. И у њему напишем да -
комунизам није бол, нити (је) бол комунизам.
Зато одбранашки морам да истакнем да је за мене –
комунизам света идеологија. Као и лепеза религијских избора и вероисповесних
опредељења. Коју су нажалост лажни и надобудни комунисти – покварили. Јер,
комунизам је је све ОНО за шта се данас утопистички, па и смешно и неоригинално,
залаже Европска унија. Са својим такозваним вредностима. Позивајући се при том
на „борбу“ за ижваканом и офуцаном „владавином“ права и слобода: полова,
политика сексуалних оријентација, говора, медија, изражавања и, каквих све не,
илузорних прича о свим облицима и карактерима - непостојећих равноправности
људи. Са територијалним суверентетима њихових независних и слободних држава.А,
све то са многим позајмицама из библијских записа: откровења, посланица и
песничких текстова.
У
том контексту креће се и моја мисао по којој комунизам није никаква
романтичарска идила, већ концепт живота људи. Уређеног тако да се у њему живи
без: гладних, болесних, неписмених и необразованих грађана. Да ти грађани
битишу у државама без: глади, загађења ваздуха, нездраве пијаће воде, крвавих
ратова, сурове владавине фармацеутских индустрија... И, све то са кровном
владавином права и слобода грађана. Слобода: говора, изражавања, кретања људи,
имовина и идеја...
Комунизам
је прогрес који захтева и прогрес моралног развоја човека без црвене, жуте,
зелене, па и кариране бирократије. И корупционашких „рекета“. Нарочито у
здравству, запошљавању, школству, јавном предузетништву, државној и локалним
управама.
На
крају да поменем и мог блаженопочившег брата Душана, узвишеног математичког
ума, резервног капетана прве класе Југословенске народне армије (ЈНА) и
комунисте по дубком убеђењу, кога смо због тога, онако из миља, звали –
бољшевиком. А који је волео да цитира мисао Ал Капонеа (1989-1947), познатог
америчког мафијаша, који је изрекао ону чувену дефиницију капитализма, а која
гласи – Капитализам је озакоњени „рекет“ диктатуре владајуће класе. Мој брат је
ову Ал Капонеову дефиницију „частио“ својим мисаоним додатком. Истакавши у њему
да се лепо замишљени комунизам, управо због таквог „рекета“ –срозао и никада
није ослободио, нити изашао из прљавог социјализма: лопурди, каријериста,
лажова и превараната. Које су после
завршетка Другог светског рата у ФНРЈ и, касније, у њеним правним наследницама
– опљачкале све тековине Народно - ослободилачке борбе. Која је победила на
челу са часним комунистима и партизанима. Од којих је већина после рата –
игнорисана. И изгурана са позиција које су им припадале на крилима слободе.
Ето,
како је завршио јадни комунизам. Ни Марксов, ни Енгелсов, ни Лењинов, ни Титов,
већ онај исконско библијски – ХРИСТОСОВ.
Последњег дана маја господње 2019.
Нема коментара:
Постави коментар