03. јул 2017.

ПАЛИМПСЕТИ ПЕСНИКОВОГ ДУХА





КСЕНИЈА КАТАНИЋ

ПАЛИМПСЕТИ ПЕСНИКОВОГ ДУХА

Зоран М. Мандић: НЕСТВАРНИ ШТАФЕЛАЈ, Центар за културу, Пожаревац, 2005.

                Потврђујући дубоку специфичност свог креативног талента, апатински књижевник Зоран М. Мандић огледао се у неколико стваралачких поља (поезија, есеј, књижевна критика). Аутор је више песничких збирки које га издвајају међу постмодернистичким књижевним уметницима (Кораци сумње 1971, Путник и његова невоља 1976, Опекотина 1980, Упутство за опстанак 1982, Каринска тројства 1987, Читаоница 1989, Крај сезоне 1991, Бизарна математика 1991, Цитати 1992, Радови на путу 1993, Наспрам чуда 1994, Крај сезоне и друге песме 1996, Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем 1997, Апатин и песме од пре 1998. Усеклине, прозор2000.)  Непрестано дограђујући и профињавајући сопствени стил, недавно је објавио и мозаички структуирану збирку песама Нестварни штафелај. И њоме је, кроз постмодернистичку матрицу, кроз аутентичну поетску визију и високу меру самосвојности, постигао пун стваралачки идентитет. Нестварни штафелај (43 песме) је животним дахом прожета разуђена лирска целина, у којој, непрестано у рецептивном стању, Мандић уметничком имагинацијом у стихове престварује видљиви и невидљиви свет. Све Мандићеве песме, дакле, издестилисане су из догађаја живота и његових противуречности. Јер, као асимилатор свеукупног живљења кога упија свим чулима, песник је трајно мотивисан да, у моментима уметничке инспирације, до дна проникне у суштину постојања, у драму човека вечно распетог између бити и небити. Притом, као истраживач животних истина, настоји да све(т) подвргне продубљеној контемплацији, да, уз жеђ за супстанцијалним, за есенцијалним, сажима и домишљава своје животно-искуствене спознаје. Заводљиво сугестивним стиховима,  Мандић – протогониста високог етичког смисла – открива тако сву дубину свог мисленог духа и филозофске обдарености.  Нестварни штафелај је меланхолијом обојена лирска медитација у којој је видно да се песник отргао од многих (романтичних) химера и илузија, али да су, иако непосустало прониче у животне тајне, многа питања која га муче и даље остала отворена, несавладана, недоречена...

               У Нестварном штафелају поред слика фундаменталне реалности плене и истанчана психолошка понирања. Мандић је, разуме се, уметничка отелотворења извео и  из унутрашњег живота своје душевности и своје фантазије, откривајући да је поезија свакад и особена шифра бића. Посматрајући свет „очима душе“ (Сократ), Мандић је раскошно осветлио и своје дубинско „ја“. Силазак у кратер сопствене душе, прилика је тако да се, кроз слојеве субјективне интроспекције, обелодане многе загонетке ега. Мандићева мисаоност ткана је специфичним свеобухватним, виолетним и питорексним метафорама, које откривају палимпсете песниковог духа. Примењујући убедљиво постмодернистичко палимпсетно слојевање, Мандић је, уз призвук меланхоличности, на простору песме забележио много својих судбоносних тренутака. Као потврда бројних искристалисаних спознаја и открића сопственог бића, Нестварни штафелај је стога упечатљива вербална синтеза, у којој се, уз интезиван емоционалан набој, интерферирају фрагменти сећања, менталних пејсажа и снова, камерни призори прошлих дана, сцене свагдањег живљења. Отуда кроз зналачки оркестриране и елегијом озрачене песничке слике и кроз филигранску игру детаља, у стиховима израња кривуља успомена. Њоме се, свестан да су отуђеност и усамљеност једине битне реалности човековог живота, песник у тражењу животне пуноће, опире пролазности, празнини и ништавилу. За Нестварни штафелај врло је карактеристичан и афористички тон као на пример у стиховима: Срце се рађа из зачуђености бивања у времену / Из зачуђености из које настаје поезија, Лирика је царство у које стигох за речима. Над свим земаљским је разуђено царство смисла, Песма је охоли маневар у ненаписаном, О души само душа зна, Мисао је увек узор  кретању у простору / А колико и како мислиш толико и тако / преваљујеш пространство, Опседнут (сам) даљином као лицем жене, Време је луда која се свима помало удвара.Замишљен и над загонеткама песништва, Мандић лапидарним формулацијама обелодањује и многе максиме о стваралачком акту.

                У Нестварном штафелају – то неизоставно треба рећи – Зоран М. Мандић пројектује, своје снове, залази у иреалност, у магновено и снатрено. Кроз ониричку копрену дозива вољену, којом у стихове укорењује и љубавну тему која га такође заокупља, јер „бистротечно је дело љубави која сваку врлину превазићи може“, записао је Стефан Лазаревић. У овој збирци Мандић, као чврсто тежиште своје маште, често уснива жену и посвећује их оној која, снатрена у магновању, увек има чисто срце без кога „нема живота срећна“ (како је учио Лукреције). Мандић слави љубав као божански принцип, као савршено стање и улаз ка вишој моралности.
                Зоран М. Мандић смело улази у авантуру речи, јер има поверење у језик, у његову моћ да отвори просторе тајне и „наше предстварности“ (Бранко Миљковић). Збирка има нарочит метафорички сјај, јер, уз моћ визуализирања, песник прави неуобичајене спојеве из маште, негујући синестетичку сликовност. Она подразумева смисаона сучељавања, превођење једног у други смисао, тражења сличности са несличним стварима. Мандић привлачно метафорише, неочекиваним спојевима речи сугерише алузивна значења, често преводећи појаве из једног контекста у други, из материјалног у етерично и нематеријално. Комбинујући књижевне метафоре и симболе, он песме проплиће и парадоксима, при чему се парадоксалном транспозицијом интезивирају поетске слике. Калемљењем две потпуно удаљене стварности гради упечатљиве рефлексивне поенте. У стиховима често користи и сликарско-вајарске термине, а песничке слике репродукује и ликовно, откривајући и темељно познавање сликарске и вајарске уметности.





Овај текст КСЕНИЈЕ КАТАНИЋ објављен је у њеној књизи ПРИКАЗИ 1 (поезија) –  „ФЕЉТОН“, Нови Сад, 2011.