ЗОРАН
М. МАНДИЋ
У
АФОРИСТИЧКОМ КРАЉЕВСТВУ НЕДЕЉКА РАДЛОВИЋА
1.
Дух
нових афоризама Недељка Радловића (1946, Наково код Кикинде) у књизи Муње у
мозгу (Бранково коло, Сремски Карловци, 2005.), читко је „тетовиран“ наслеђем
његовог препознатљивог сатиричког мишљења, односно „идеологије“, која се темељи
на постављању луцидно провокативних, па чак и теоретских питања о: улози,
судбини, статусима и разликама на савременој књижевној сцени: афоризма,
афористике и афористичара. А, који дистонира на јасној идеји критике у правцу:
разарања, одбацивања и преображавања амортизоване сатире, односно дотрајалог,
или како би Х. Л. Борхес рекао „замрлог“ афоризма. Зато је, већ, на „први
поглед“ читања уочљиво да тај исти дух одудара од крутости наслеђа српске
сатире обликованог константама њене литерарне традиције. И да он вибрира у
осетљивом хоризонту између евокације стварања модела сопствене морфологије у
савременом српском афоризму и плурализма других сатиричких, па чак и
префаворизованих његових диспозиција, које теже рекламерству и наметању по
сваку цену.Али, којим у тим пословима, итекако недостаје оно што Недељко
Радловић чини сугестивно у својим текстовима, а припада перманентним напорима
изналажења њихове мисаоне оријентације. Оријентације, која неретко залази у
воде филозофског промишљања мудро селектованих уочавања предмета перцепције.
Односно, критике, која перспективистички: пропагира, заступа и исказује његов
рефлекс сатиричара.
2.
Мало
је рећи да Недељко Радловић спада у најужи круг расних савремени српских
сатиричара. Мало, заиста мало, ако се зна да сатиричари, као и њихова сатира,
не могу да се књижевно исхране само од пуких констатација, ако поље тих
констатација није подупрто карактеролошким портретима подстицаја из којих те
констатације стижу као вируси у динамичном налету. Вируси у налету
епидемијалних невоља. Суочених са отежаним дисањем материјалних истина у све
скученијем, готово „хаику“ физичком простору афористике, односно са „празном
звеком“: сазнања, техика и мандата превазиђених афористичара. Или, оних који не
знају да се „у малом афоризму удаве велике лажи“, те да је пут до „златне
истине“ предодређен само за оног афористичара, који уме да „бира и бруси речи“.
Који није пуки скрибоман и поданик инструментализованих објава. Ко је као
Недељко Радловић.
3.
У
свему овом у афористичком краљевству Недељка Радловића, читалац може посегнути
за својим делом разумевања сопственог учешћа у тешкоћама извитопереног
тескобног света. Истог оног у чијем се „рингу“ одвија борба између „плитке
памети“ бројних несрећника и високошколованих „доушника“, илити тастера.
Посвећујући се истом „двобоју“ Радловић је домановићевски распалио, нарочито по
архетипији оног лика патетизације фигуре афоризма балсамоване у прегласним
џубоксовима повлашћене логореје. А, чији писци више користе речи него мозак,
или знање, које нажалост немају. Мозак без муња. Мисаоних и филозофских. Мозак
у потопу (про)палих декларација о моралу. Без коже, без које нису ни могли
својим њухом за својим духом.
4.
Речју,
Радловићеве Муње у мозгу личе на једно имагинарно афористичко распеће истине по
којој се најтеже испети до „великог афоризма“. Односно на светионик испод ког
стварност нема куд. Нити може да се обуче у друге аљине. Зато Радловићу и
припада титула „савременог српаског сатиричног филозофа“, како су то запазили и
неки други тумачи и критичари његовог дела „у начелу и појединостима“.
У Новом Саду, 11. марта 2004.
Нема коментара:
Постави коментар